Živjela borba albanskih radnika i omladine!

Predgovor

Ovaj napis iz 1989. g. danas mi izgleda nadrealno, kao što i svi događaji iz tog perioda, što su ga naredni krvavi jugoslavenski ratovi zatrpali, izgledaju nadrealno većini bivših Jugoslavena. Oni stariji već odavno kažu:  ”To je bilo prije rata, a ovo poslije.” Period 1991.-95., period krvavog  razbijanja Jugoslavije, bio je period drugog (slovenskog), trećeg (hrvatskog) i četvrtog (bosanskog) rata. Prvi je bio ovaj o kome je riječ ovdje, a peti je bio onaj posljednji, opet na Kosovu, kada je Srbija odigrala svoj posljednji  potez kartaškog varalice, 1998., protjeravši milion Albanaca s Kosova, i kada je pod bombama NATO pakta potpisala vojnu kapitulaciju.

Vjenčanje Cece i Arkana 1995.
Vjenčanje Cece i Arkana 1995.
Dakle, razbijanje Jugoslavije počelo je i okončalo se na Kosovu, a njen prvi, direktni i najveći zločinac bila je srbijanska oligarhija, na čijoj jedinstvenoj i prosto nevjerojatnoj političkoj lepezi možete vidjeti ’68.-og ljevičara Ljubišu Ristića, staljinistkinju po rođenju i kasnijoj sudbini Miru Marković, hladnokrvnog inženjera srbijanske birokracije Slobodana Miloševića, bivše lijeve pripadnike inteligencije Ljubomira Tadića i Mihaila Markovića, čitav puk akademika pjesnika i romanopisaca poput Dobrice Ćosića i Antonija Isakovića, buržoaske srpske emigrante povratnike poput Desimira Tošića, četnike u egzilu poput popa Đujića, novopečene četnike u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu poput Vojislava Šešelja, srpskog patrijarha Pavla i srpskih vladika Artemija, Amfilohija i drugih Irineja, agenata UDBE i KOS-a i njihovih sinova kriminalaca poput Arkana, tradicionalnih pjevačkih zvijezda poput Predraga Gojkovića Cuneta i novokomponovanih golišavih pjevačica poput Cece Veličković-Ražnjatović, čija je udaja za ubojicu Arkana slavljena u Srbiji kao udaja engleskih princeza za dvorskog nasljednika, u momentu pokolja u Srebrenici …

U trenutku kad je ovo pisano još nije pao ni berlinski zid, ni rumunjski diktator Ceaușescu. U SSSR-u je na vlasti bio reformator Gorbačov, a za premijera Jugoslavije je postavljen nekoliko dana kasnije, tokom ožujka, Ante Marković, sa čisto ekonomskim ovlastima. Politikom su raspolagala partijska republička rukovodstva i JNA. U Poljskoj je vlast morala sjesti za okrugli stol sa opozicijom. Istočni Nijemci će tek nadolazećeg ljeta napuštati svoje ”trabante” u Mađarskoj i masovno prelaziti na Zapad, tj. zapadnu Njemačku, kao što će Česi i Slovaci tek narednog ljeta izvesti njihovu ”plišanu revoluciju”.

Na tlu Jugoslavije plavo nebo obećava lijepu budućnost: uvelike se ide po svetu s najboljom mogućom propusnicom, svatko može dobiti pasoš za nekoliko dana, deviza ima na pretek … U Bosni i Hercegovini se lijepo jede i pjeva, a da većina ne znaju jesu li Srbi, Hrvati ili Muslimani, što ih mnogo i ne interesira. Slavonija nikad nije bila vedrija i nasmijanija, pet tisuća radnika ”Borova”, polovica Srbi, a polovica Hrvati, tek što su se vratili s čuvenog beogradskog prosvjeda, kada su okupirali Saveznu skupštinu tokom dva tjedna, a predsjednik skupštine po ključu Dušan Popovski naredio policiji da Vukovarčanima donose sendviče i voćne sokove, budu vrlo ljubazni i predusretljivi, ali da im nikako ne dopuste stupanje u kontakt s beogradskim radnicima. Niti prije 1989. niti posle 1990. godine policija na ulicama nije bila tako uslužna i civilizirana, jer u tom kratkom periodu nitko nije tražio od nje da bije narod. Tek 28. lipnja te godine Slobodan Milošević će održati svoj čuveni ratnički govor na Gazimestanu.

Milošević na Gazimestanu 1989.
Milošević na Gazimestanu 1989.

U skladu s tim prividom mira, ako već ne blaženstva, nitko se tada u Jugoslaviji nije zabrinuo za sudbinu Albanaca. Tek bi nestašna ljubljanska ”Mladina” rekla koju britku riječ, pa je utjecala da Slovenija prva povuče svoje vojnike s Kosova. Dva-tri dana poslije ovog napisa, punog crnih slutnji, dogodilo se ono najgore: Kučan, Šuvar, Mojsov, Dizdarević – svi su dali odriješene ruke Miloševiću u Predsjedništvu SFRJ, te je ovaj na prevaru, a onda na silu ugušio generalni štrajk na Kosovu. Albancima je autonomija ukinuta i od tog momenta nitko tamo više nije imao iluzija u Srbiju.

Bio sam tada nemoćniji nego ikada i gnjevniji nego ikada. Prepoznao sam ubijanje Jugoslavije na vidiku, iako bi vam tada svi rekli da su vaše priče o eventualnom raspadu SFRJ  čista glupost. Čak ni tokom naredne 1990. godine, kada je nacionalistički tisak počeo na svim stranama potpaljivati nacionalne strasti, nitko razuman nije niti predvidio, niti mogao predvidjeti rat. O tome da je Milošević unaprijed imao neki plan razbijanja Jugoslavije – to je čista besmislica. U tom slučaju on bi bio genij, a ne podmukli provincijski aparatčik. U tom trenutku, u tih nekoliko prvih ožujskih dana imao sam predosjećaj – zasnovan na racionalnoj političkoj analizi, dakako – da je jedna luđačka spirala stavljena u pokret i da će se ona teško moći lako zaustaviti. Kasniji događaji su potvrdili taj predosjećaj.

Da bi se izlio van taj gnjev i ta slutnja trebalo se nekome obratiti. Kome? Nakon dvadeset godina života i rada u Parizu spremao sam se sa ženom i sitnom djecom ponovo vratiti u zemlju. Nikakvih materijalnih problema nisam imao, naprotiv. Prva jugoslavenska grupa trockista raspala se već odavno, na samom početku. Ostala su mi samo politička uvjerenja i nekolicina prijatelja, radnika i lijevo nastrojenih, gotovo svi srbijanske nacionalnosti. Međutim, val nacionalizma je sve odnio: i njih, i moje vlastite roditelje, i najdraže rođake. Kolektivna histerija je bila na pomolu i osjećao sam se izgubljen, kao socijalisti internacionalisti onog zlokobnog ljeta 1914., kada gotovo sve evropske socijaldemokratske stranke izglasavaju ratne kredite, a mobilizirana mladost u uniformama pjeva patriotske pjesme, grli se i ljubi s rodbinom na kolodvorima europskih prijestolnica, obećavajući  da će se za dva tjedna vratiti doma.

Ta dva-tri gotovo privatna biltena iz tih ranih mjeseci ’89. g. kucana su na običnoj pisaćoj mašini, fotokopirana u 15-20 primjeraka i razdijeljena tim istim prijateljima, u znak prkosa i oproštaja. Više nikada nijednog nisam ni sreo, a o druženju da i ne govorimo. Danas sam, naravno, zadovoljan što se ni u jednom trenutku nisam morao stidjeti što sam Srbin, jer sam se odmah na početku opredijelio. Ovaj napis ne znači da je trebalo biti marksist ili trockist kako bi se reklo ne nacionalizmu, jednostavno je trebalo biti pošten sam sa sobom. A to je uspjela samo neznatna manjina.

Radoslav Pavlović, 9. rujna 2012. g.

 

Živjela borba albanskih radnika  i omladine!

Ne treba sumnjati de će ove riječi u ustima jednog Srbina biti označene ili kao izdaja srpskog naroda, ili kao podrška ‘kontrarevoluciji’ na Kosovu, ili kao riječi neuračunljivosti, no da u sva tri slučaja toga treba što prije i po kratkom postupku ušutkati. Ali prije nego što ga ušutkate saslušajte što će vam reći. Na sreću srpski narod nije samo imao dinastičke tiranije i birokracije, već i takve ljude kao što su bili Vasa Pelagić i Dimitrije Tucović, smjele manjine koje su buržoazija i malograđanština otpisivale kao ‘nacionalne izrode’. GBL (Glas boljševika-lenjinista, list koji je autor tada samostalno izdavao izdavao – red.) je nastavljač te svijetle tradicije u srpskom narodu, jedine koja je mraku prošlosti i sadašnjosti suprotstavljala budućnost socijalizma, proleterske solidarnosti.

Generalni štrajk čitavog albanskog naroda – od rudara do studenata i privatnih trgovaca – ima višestruko značenje. Prvo i najvažnije je to da se više nitko neće moći pozivati na rovarenje nekih tajnih i subverzivnih grupa i grupica ‘nacionalista i separatista’, za koje ni mi ni Albanci ništa ne znamo, a koje su u stanju da na tajni znak dignu na noge cijeli narod od preko milijun i pol stanovnika. U te priče za nedoraslu djecu ili odrasle političke invalide više nitko ne može vjerovati. Albanski narod je stupio u štrajk kao jedan čovjek. Na tako nešto ne mogu ga izazvati nikakve mračne grupice i njihovi bilteni. Za masovno nezadovoljstvo ovolikih razmjera su postojale zrele ekonomske, socijalne i političke pretpostavke. Pričati i dalje o ‘neprijateljskim grupicama’ koje se, kao što pokazuje nedavni sudski proces otkrivaju i hapse već na prvom koraku, uz znatne primjese sumnje da se radi o čisto policijskoj provokaciji, znači ili ostati na stupnju primitivnog žandarskog poimanja historije i društva ili biti prikriveni anti-albanski šovinist koji prodaje klevetu u bijelim rukavicama. Svi oni koji pričaju o zavedenim rudarima i ‘poštenim Albancima’ trebali bi nam reći koliko tih Albanaca ima, ako se izuzmu tri opozvana albanska rukovodioca.

Na taj način je postavljeno glavno pitanje: da li je na Kosovu zaista riječ o kontrarevoluciji,kao što se neodgovorno i bez trunke valjanih dokaza tvrdi, ili o nečemu drugom. Do sada nijedan političar ili profesor iz Beograda nije pokazao u čemu se sastoji ta kontrarevolucija, otkud ona poslije pola vijeka građenja ‘najhumanijeg’ socijalizma na svijetu, tko je predvodi, kako je moguće da cijeli albanski narod na Kosovu stane iza njene zastave? Na dvije stolice više se ne može sjediti.Od običnog radnika do člana predsjedništva SFRJ svako mora biti jasan u ovom pitanju: kontrarevolucija, da ili ne? Ako je da, onda se mora odgovoriti na prethodna pitanja. Ako je ne, onda to treba javno i pošteno reći, pa iz tog stava izvući sve neophodne elementarne političke i praktične zaključke.

U Srbiji je pod zastavom bulatovićevštine Slobodan Milošević okupio najrazličitije idejne struje u srpskom narodu, od iskrenih komunista do ljutih anti-komunista, te na tezi ‘kontrarevolucije’ izvršio reakcionarnu homogenizaciju javnog mnijenja. No, što je s drugim republikama? Dokle će CK SKJ – a posebno Šuvar i Kučan – manevrirati, izvrdavati, na riječima prihvaćati tezu o kontrarevoluciji, a na djelu uskraćivati Miloševiću sredstva za gušenje te ‘kontrarevolucije’? Srpski šovinisti su na tom planu nesumnjivo dosljedniji. Neodrživa proturječnost u stavovima hrvatske i slovenske birokracije za njih je dokaz da su oni u pravu. Nepriznavanje i prijezir prema albanskom narodu oni proturaju kao nepriznavanje i prijezir prema Srbiji, kao ‘srbofobiju’. Okupljeni oko svoje nacional-birokracije, oni su bez sumnje glavni neprijatelj albanskog naroda. Ali, druge republičke birokracije, koje se cjenjkaju s Miloševićem, isto su tako lažan zaštitnik albanskog kao što su lažan predstavnik svog naroda. Jugoslavijom doista vlada jedna čudovišna neprincipijelna oligarhija i to na leđima malog i izoliranog albanskog naroda. Osim radničke klase u drugim republikama albanski radnik nema na koga računati. No, krajnje je vrijeme da se i ta radnička klasa čuje, a ne da se huškanje ili mrmljanje njihovih republičkih vlasti uzima za stav njihovih naroda.

Svi koji su na stanovištu ‘kontrarevolucije’ na Kosovu danas bi otvoreno morali reći da je cijeli albanski narod kontrarevolucionaran, a ne da obmanjuju sebe i druge pričama o ‘poštenim Albancima’ i ‘jadnim manipuliranim rudarima’. Jer svi koji su bar malo pratili događaje mogli su i na osnovu beogradskog tiska vidjeti da su rudari krenuli u štrajk usprkos uvjeravanju i odvraćanju njihovih rukovodioca, pa i samog Azema Vlasija. I to od studenog do veljače. Trepčini rudari su svoju odlučnost i odgovornost pokazali otvoreno, neposredno, silazeći u vlagu i propuh na tisuću metara ispod zemlje, a ne licemjerno skrivajući se iza prozora svojih redakcija kao beogradski novinarski ološ, koji s udaljenosti od tristo kilometara pljuje vatru laži,kleveta i dezinformacija dirigiranih odozgo. Misle li zaista ta bijedna prodana novinarska pera da se rudarima može dirigirati kao što se dirigira njihovim pisanjem ? Pišući uz licemjernu samilost o ‘manipuliranim’ rudarima, no u isto vrijeme osorno, oni samo pokazuju da su nesposobni vidjeti svijet drugačije nego po svom liku i obličju. Njima, njihovim pisanjem i karijerom birokracija manipulira kako hoće, jer je okupila oko sebe ljude bez kičme, savjesti i poštenja, a ne Vlasi ili neki drugi rudarima.

Rudnik Trepča
Rudnik Trepča

Opći štrajk na Kosovu je čin elementarnog dostojanstva i ponosa jednog naroda. Njih nitko nije pitao žele li i kakvu ustavnu reformu. Njihovi sinovi su pohapšeni ili na druge načine ušutkani,a u ime Albanaca je samo govorila neodlučna, u neprincipijelne kompromise ogrezla lokalna birokracija, koja bi u valovima i garniturama bila odbacivana nakon što se istrošila u savijanju kičme pred saveznom koalicijom. Ta albanska birokracija se našla u stalnom rascjepu između čekića i nakovnja, između sve više neumoljivih zahtjeva Beograda i nemogućnosti da se ta politika provede na Kosovu,a da u isto vrijeme ne postane nacionalni izdajnik. Od Fadilja Hodže do Azema Vlasija garniture su se mijenjale, trebalo je imati sve tvrđu kožu, biti sve veći cinik, a pri svemu tome postajalo je sve teže sačuvati obraz. A onda je na brutalan i uvredljiv način savezna koalicija postavila na čelo pokrajine najomraženijeg Albanca, prvog kosovskog policajca, koji je već odavno kupio povjerenje na vrhu i na strani nemilosrdnim progonima i hapšenjima među svojima. Tu uvredu, takav šamar i toliko prezira albanski narod nije mogao ni htio prihvatiti. I ima pravo.[i]

Kažu: to je politički štrajk. Pa nego kako,a to samo služi na čast albanskim radnicima. Nisu oni svoje političko nezadovoljstvo skrivali iza sindikalnih ‘prehrambenih’ zahtjeva, iako su i na tom planu spali na niske grane, nego su cijeloj Jugoslaviji i cijelom  svijetu rekli da žele punu ravnopravnost, a ne da budu zanemariva količina kojom bi se federacija južnih Slavena politički i ekonomski potkusuravala. Šovinističko sljepilo je toliko zahvatilo Srbiju da je većina zaprepaštena ovakvom smjelošću albanskog naroda. Po svim pravilima njihove aristokratske teorije o ‘civiliziranim’ i ‘zaslužnim’ narodima i zaostalim ‘barbarskim’ nacionalnim manjinama, oni Srbi bi naređivali, a Albanci šuteli radili. Ova teorija ima podjednak broj pristalica među kavanskim pjevačicama kao i među profesorima akademicima. Prve nikad nisu o tome čule, a ovi drugi su već odavno zaboravili mudre riječi upozorenja Marka Miljanova i Dimitrija Tucovića: da se s gordim i ponositim albanskim narodom ne može preko nišana razgovarati, već ljudski, čestito. A ta upozorenja su stara već skoro sto godina. U međuvremenu se patrijarhalna albanska, kao i srpska zajednica raspala, a na njeno mjesto je stupio vrijedan rudarsko-industrijski proletarijat i brojna prosvijećena omladina. A naši zaslijepljeni šovinisti još uvijek žive od starih buržoasko-kraljevskih legendi. Sigurnim korakom oni idu u pravcu fašističkog programa Vase Čubrilovića (vidi knjigu Branka Horvata “Kosovsko pitanje”). Profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Marko Mladenović nedavno ga je teorijski i prevladao. Ne ističe se slučajno u Beogradu srpsko-židovsko prijateljstvo u momentu ‘intifade’, masovnog ustanka palestinske omladine, koju cionisti žele istjerati s njihove vlastite zemlje. Izraelsko-cionistička filozofija neobično je bliska srpskoj kosovskoj metafizici, i u svom mističnom nastojanju da vrati povijest unazad nekoliko stoljeća ili nekoliko tisuća godina, i u svom osornom aristokratskom rasizmu ‘bijelih civilizatora’. A ta njihova ‘civilizacija’ svodi se na pendrek i miniranje kuća.

Ali, iluzorno je raspravljati sa šovinizmom. Engels je izrekao jednu duboku misao, naime to da se sa šovinizmom ne može diskutirati jer je on iracionalna, okoštala predrasuda koja stvarnost ne može i ne želi vidjeti. Šovinizam živi od legendi i mitova, a ne od logike. Dokaz je profesor Mihailo Marković. Šovinisti ne traže razuman prilaz, pošten dijalog, objektivan pregled činjenica. Oni protivničku stranu ne žele saslušati, čak joj zabranjuju da otvori usta. Kad na jasno i glasno postavljeno pitanje ne umiju ili ne žele dati isto tako jasan odgovor, oni potežu drugo pitanje. Kad im i na to pitanje date valjan argumentiran odgovor, oni potežu treću stvar. I tako u krug, sve niže i niže po zakonu silazne spirale, dok se ozbiljno i krupno pitanje kontrarevolucije na Kosovu ne svede na pivsku flašu Martinovića.[ii] Već sama upotreba teških riječi kao što su teror, genocid i kontrarevolucija pokazuje da oni imaju neki svoj posebni, čisto srpski leksikon, za koji međunarodna pravila i rječnik ne važe. A tim otrovnim riječima ne barataju samo neuke mase na ulicama, već i najugledniji akademici, pedanti od kojih većih ne može biti, no koji nepošteno toleriraju i podržavaju tu upotrebu. Od tog momenta ja ni u kakvo poštenje Ljube Tadića i Dobrice Ćosića ne vjerujem.

Sudbina jugoslavenskog dijaloga gluhih povodom prijedloga Branka Horvata je poučan i potvrdan primjer. Ovaj poznati zagrebački ekonomist prišao je svestranoj historijskoj, socijalnoj i političkoj analizi kosovskog problema objektivno i pošteno, ne tvrdeći da sve zna i da je u svemu u pravu. U svojoj knjizi “Kosovsko pitanje” došao je do konstatacije da na Kosovu nikakve kontrarevolucije nije bilo ni 1981., ni kasnije. Na to žuljevito pitanje mu nije dat jasan odgovor, ali je zato na sav glas pisano da se Horvat prevario u sasvim sporednom pitanju porijekla plemena Kučani u dalekoj prošlosti. Nitko nije u Beogradu pošteno pobio Horvatove teze, ali je zato vrlo brzo stvar riješena time što je Horvat osobno diskvalificiran: on je Hrvat, a kao takav sumnjiv. Po načelima ‘duhovne katarze’ Vuka Draškovića i Dobrice Ćosića, po kojima bi Hrvati i danas morali imati osjećaj krivnje (i snishodljivosti) s obzirom na zločine ustaša, Horvat nije prošao prijemni ispit koji srpska inteligencija postavlja kao uvjet za vođenje jugoslavenskog dijaloga. To što se Horvat kao šesnaestogodišnji partizan borio protiv ustaša za njih apsolutno ništa ne znači. Šovinističko sljepilo vidi samo ono što hoće vidjeti, kosovski mit je postavljen iznad svake naučne logike i objektivnosti. Anonimna pisma upućena Horvatu, da će se za ‘njega ustašu’ srpski nož već pobrinuti, sasvim su logičan završetak ovog dijaloga gluhih.

Srpska nacionalna unija sa Slobodanom Miloševićem na čelu, nijednog trenutka nije htjela nikakav stvarni dijalog s Albancima. Naprotiv, samo su huškali kosovske Srbe i Crnogorce, obećavali im podršku u lokalnim razmiricama, koje su često bile samo osobnog karaktera, da bi ih na kraju doveli u stanje pakla. Rudari “Starog trga” već mjesecima traže da Milošević dođe i neposredno se razjasni s njima. Zašto nije išao ako mu je savjest čista, a ustavnoj reformi za koju se zalaže poštena namjera? Zašto je čekao štrajk? Kako su Albanci mogli razumjeti to odbijanje osim kao izraz prezira i omalovažavanja? Odgovor je jednostavan: jedina utjeha, nada i računica srpske birokracije je vojska i policija. Oni su već odavno odlučili da s Albancima razgovaraju preko nišana. Oni su odgurnuli upozorenja Marka Miljanova i Dimitrija Tucovića, opredijelivši se za politiku kralja, četnika i rankovićevaca. Njihov politički kontinuitet su Nikola Pašić, Petar Živković i Aleksandar Ranković. Rano umirovljenici supovci listom su se digli na noge i ponudili svoje usluge srpskom narodu. Čak i posljednji nasljednik Karađorđevića počinje razmišljati o nezavršenoj misiji njegove dinastije, koja još uvijek može ‘spasiti srpski rod’. Srpskom narodu se laska sa svih strana, svi ga jednodušno huškaju na krvavi obračun  s ‘nevjernicima’,  jedino je ovaj listić glas upozorenja i odvraćanja.

Da ovu reakcionarnu politiku zastupa samo birokracija na vlasti, uz podršku pravoslavne crkve i buržoaske emigracije, to bi se nekako i dalo razumjeti. Ali čitava inteligencija, čak i ona “lijeva”, pa i veliki dio radnika i mladih je zahvaćen ovim kosovskim opijumom. Čak i oni koji su mnogo mastila potrošili na opisivanju autoritarne vlasti i države kao apsolutnog zla, kad su bili prinuđeni pod pritiskom događaja sići sa svojih filozofskih visina, pokazali su se prizemnim vulgarnim apologetima žandarskog pendreka. Čitava ustavna reforma Srbije svodi se na tri riječi: uprava, sudstvo, policija. A značenje tih riječi vrlo dobro razumiju i srpski šovinisti i albanski radnici. Pisati o tome kako Trepčini rudari nisu razumjeli sve finese srpske ustavne reforme ne može nikog obmanuti, osim srpskih radnika. Značenje reforme je direktna srpska vlast na Kosovu gdje živi 90 posto albanskog stanovništva. To nije korak naprijed, već korak nazad. To nije korak ka socijalizmu i socijalističkom demokratskom usklađivanju međunacionalnih odnosa, već korak ka propalim i omraženim politikama reakcije, od Nikole Pašića do Aleksandra Rankovića.

Ulaz u rudnik Stari trg u Trepči
Ulaz u rudnik Stari trg u Trepči

Teško onom narodu koji se oslobađa svojih okova tako što ih nameče drugom narodu! Teško srpskoj demokraciji s izvanrednim stanjem na Kosovu! A narodi koji priželjkuju za druge narode ‘čvrstu ruku’ fašističkog ili staljinističkog tipa jednog dana će i sami pasti pod istu čvrstu ruku, jer su pokazali da svojim neznanjem, provincijskom ohološću i podaništvom ne zaslužuju ništa bolje. Srpski radnici! Glas boljševika-lenjinista se ne diže da vam laska i tapša po ramenu za kobnu pogrešku koju činite, već da vas upozori da se birokracija igra vašom glavom i glavom vaše djece. Ne trujte budućnost vašoj i albanskoj djeci! Ne dopustite da Milošević u vaše ime izazove strah i nepovjerenje u cijeloj Jugoslaviji, jer u Jugoslaviji nema samo Albanaca, ima i drugih naroda koji ne prihvaćaju ravnopravnost u kojoj su Srbi ‘ravnopravniji’ od drugih. Ne dajte da se na ljutu ranu stavlja otrovna trava! Ne dajte da liječnike zamjenjuju politički šarlatani! Uzdajte se samo u svoju klasnu svijest, razum, solidarnost. Prije nego što optužite Albance za separatizam i kontrarevoluciju, zahtijevajte da se čuje i druga strana! Ne vjerujte slijepo na riječ srpskim birokratima, profesorima, advokatima, udbašima i popovima, a da riječ albanskog rudara niste ni čuli! Svi ste vi zabrinuti za sudbinu Jugoslavije, ali sadašnja politika izvanrednog stanja, hapšenja i sudskih procesa u doglednoj budućnosti samo je najbrži način da se ta Jugoslavija razbije. Nositelj kontrarevolucije nisu albanski radnici, već birokracija i to naročito ”naša” srpska.

Mnogi od vas se pitaju: što zapravo Albanci hoće? GBL ne može govoriti u njihovo ime. Ali s obzirom na opće poznavanje kosovskih prilika, očigledno je da oni neće ‘obveznu otadžbinu’ Mihaila Švabića, kao što Slovenci ne žele biti vječni srpski dužnici za 1918., kao što ni današnja hrvatska omladina ne razumije zašto bi ona snosila krivnju za Jasenovac. Povijest je oduvijek manipulirana u službi politike, a povijest srpskog naroda nikada nije bila tako poslušna sluškinja vlasti kao danas u Srbiji. Doskorašnje laži birokracije zamijenjene su bezočnim lažima buržoazije. POLITIKA na jednoj strani tiska lirski uzlet Steve Žigona, koji u ime progresivnih tradicija, socijalizma, boljševizma i Dimitrija Tucovića prekorava Slovence da izmišljaju srpsku opasnost, a tri strane dalje ili sutradan ta ista POLITIKA sasvim ozbiljno piše o “Četiri albanske kontrarevolucije”, od kojih je prva izvedena 1912. godine. Ili oni ne znaju što je pisao Dimitrije Tucović o toj ‘kontrarevoluciji’,  ili znaju ali zloupotrebljavaju vaše neznanje. No, ne može se o istoj stvari danas reći bijelo,a sutra crno.

Srpsko-albanski odnosi na Kosovu imaju složenu i emotivnim nabojem obojenu prošlost, koja je i danas prisutna. No, ta prošlost mora biti promatrana objektivno, naučno, pošteno, a ne da se zamagljuje, nacionalistički zloupotrijebi i krivi u svjetlu tekućih potreba srpske birokracije. Kosovu treba prići objektivnim historijskim pristupom, a to znači ozbiljnom ekonomskom, socijalnom i političkom analizom. Car Lazar i sveti Sava s tom analizom nikakve veze nemaju, kao ni kosovski božuri. Značajan doprinos jednoj takvoj analizi dao je Branko Horvat. Ovdje nije mjesto da se na njoj zadržavamo. Ostaje činjenica da albanski narod u cjelini neće bratstvo-jedinstvo pod direktnom vlašću srpskog pendreka, da ne želi kao četvrta po broju nacionalna grupa u Jugoslaviji spasti na nacionalno pravo koje imaju Romi, to jest nikakvo pravo. Da ne prihvaća da mu se ustavna kapa kroji bez njegovog znanja i suglasnosti. Da ne prihvaća pravdu koja ima jedan aršin za njih Albance, a drugi za Srbe i Crnogorce; da se Srbima koji uzvikuju “Dolje Ustav!” aplaudira, a za parolu “Kosovo republika” dobiva pet-šest godina robije. Da se okupljanja Srba i Crnogoraca smatraju opravdanim narodnim nezadovoljstvom, a njihove demonstracije separatizmom i kontrarevolucijom. Činjenica je da njih Albance nitko nije pitao za riječ povodom ustavne reforme. Poslije 1981. godine oni su bili anatemizirani kao potencijalno kontrarevolucionaran narod koji ima šutjeti.[iii] Kad je generalnim štrajkom rekao da i on hoće pravo na riječ, potencijalno je pretvoreno u aktivno kontrarevolucionarno. Godinama se jaz između Srba i Albanaca produbljivao. Kroz gorke političke pilule koje je lokalna albanska birokracija gutala cijeli albanski narod je proživljavao totalno nepriznavanje i prezir. A onda je, na dan usvajanja srpske ustavne reforme, gnjev prevršio čašu strpljenja. Zbog jednog ili trojice Rahmana Morine koje albanski narod ne želi, birokracija je spremna na građanski rat s cijelim albanskim narodom.

Srpsko-albanski sukob na Kosovu je samo neposredni, vanjski vid jednog mnogo dubljeg sukoba između radničke klase, naročito albanske, i birokracije, u prvom redu srpske.

Zahtjev albanskih rudara nije, međutim, Kosovo republika već nešto mnogo manje: da se u Ustav iz 1974. ne dira dok se i oni ne konzultiraju. Ima li nečeg opravdanijeg? Milijun i sedamsto tisuća ljudi, tj. gotovo deseti dio jugoslavenskog stanovništva zahtijeva osnovno građansko pravo da kaže svoju riječ povodom reforme Ustava.

Gdje je tu kontrarevolucija? Ili se možda misli da su oni građani drugog reda, tj. da ne spadaju u Jugoslaviju pošto nisu južni Slaveni? Na osnovu čega se na jednoj strani masovno osporavanje Ustava iz 1974. smatra revolucijom, a na drugoj obrana tog Ustava smatra kontrarevolucijom? U ime ustavne reforme maše se Titovim portretom, a Ustav koji se želi oboriti prijekim putem donio je taj isti Tito! Tko koga obmanjuje u svemu tome?

Ali sve te nelogičnosti, tendencioznu jednostranost i jedva skriveno omalovažavanje Albanaca antialbanska koalicija ne želi vidjeti. Naprotiv, ona je posegla za ogromnim sredstvima manipuliranja javnim mnijenjem. Albanski generalni štrajk je od prvog dana obilježen žigom kontrarevolucije. Drugim riječima, ni najmanji demokratski zahtjev albanskog naroda nema šanse čuti se kako treba, a kamoli ozbiljno se uzeti u razmatranje. Što drugo Albanci onda mogu reći osim da su obespravljeni i potlačeni? Što omladina jednog potlačenog naroda može raditi osim pozivati na borbu?

Vladajuća koalicija straha i grozničave borbe za očuvanje vlasti nastoji sačuvati jugoslavensko jedinstvo – koje je sama podrovala – pomoću jedne piromanske politike. Birokratski vatrogasac se na planu Kosova pokazao najgorim piromanom, kao i na planu inflacije. Za ekonomski glib, socijalno rasulo i političku paralizu nastoji se pronaći jedan univerzalni krivac: Albanac. Hajka na Albance povodom generalnog štrajka samo treba poslužiti da se zamagle ti realni problemi. Samo naivni i neuki mogu misliti da će se narušeno jedinstvo Jugoslavije sačuvati pomoću represije nad Albancima, de će se time riješiti pitanje vanjskih dugova, nerentabilnosti, nezaposlenosti… Ako su Albanci krivi za naš polukolonijalni položaj u odnosu na svjetsku banku, za vlast korupcije, špekulacije i grabeži širom Jugoslavije, za siromašenje radnih ljudi na jednoj, i bogaćenje birokrata i smutljivaca na drugoj, onda zaista Jugoslaviji nema spasa.

 

Rudari Trepče
Rudari Trepče

Drugi albanski zahtjev nije manje važan od prvog.  Rahmana Morinu oni znaju bolje nego mi. Bio je to i ostao čovjek koji je vladao policijskim pendrekom u vlastitom narodu. Niti je bio nepoznat, niti nevin prije svog postavljanja na čelo pokrajine. Kad je već kao ministar policije napunio zatvore Albancima, što li će tek biti kad postane prvi ministar Kosova? Albanski narod je vidio budućnost u najcrnjim bojama. Zato je i zatražio ostavku Rahmana Morine. Kakve veze to ima sa ‘kontrarevolucijom’? Kad su Crnogorci oborili cijelu vladu i rukovodstvo pod pritiskom uličnih demonstracija, onda je to bio opravdan ‘narodni revolt’ protiv birokrata, revolucionarno pravo. Zašto bi u slučaju Albanaca i Rahmana Morine vrijedio drugi aršin? Kad u pokrajini u kojoj živi 90 posto Albanaca narod jednodušno kaže da neće Morinu, po čemu je to nacionalno podvajanje, separatizam, pa čak i fašizam? Po kom pravilu logike i politike? Po pravilu šovinističke zaslijepljenosti i isključivosti: mi Srbi smo punopravni vlasnici Kosova, dakle mi odlučujemo tko je narod, a tko nacionalna manjina, tko se smije okupljati, a tko ne smije, tko smije tražiti ostavku rukovodstva, a tko ne. Reakcionarno srpsko povijesno pravo, koje se primjenjuje na Kosovu, ali se u Vojvodini i ne spominje, na kraju krajeva prinuđeno je priznati ono što jest, da pravo sadrži volju jačega kao jedini argument. ”Mi smo jači i tako mora biti”. Pravo je kodificirani odnos snaga između klasa i nacija, koji jače klase ili nacije nameću slabijima. Sve ostalo je poezija.

Ali u tom slučaju čemu sluzi bučna propaganda o “bratstvu i jedinstvu”, jedinstvenoj “jakoj” Jugoslaviji? Zašto se ne kaže: mi Srbi smo jači i tako mora biti? Eh, naivno je misliti da ugnjetački režimi smiju pošteno reći što misle. Da njihova gola sila nije zaodjenuta u pravnu, historijsku, etnografsku i druge nauke oni ne bi mogli tako lako obmanjivati i zavoditi široke slojeve svog naroda. Srpskog radnika ova propaganda mora uvjeriti da se na Kosovu zaista radi o vitalnom ugrožavanju Srba i srpskog bića, inače taj radnik za bonapartističke ambicije Slobodana Miloševića ne bi dao prebijenu paru. Profesori, književnici, novinari, advokati pokazali su se onim što i jesu u suštini, i u većini slučajeva: plaćeni službenici vladajućeg poretka. Njihova politička cijena danas je u Srbiji na izuzetno visokom nivou. Godinama oni nisu htjeli pod pritiskom sile biti “poslušna inteligencija”. Sada su dobrovoljno postali prava podanička inteligencija. Srpska demokracija vrijedi samo za one koji zastupaju teorije o “genocidu” i “teroru” na Kosovu. Onaj tko posumnja u ove apsolutno nedokazane i potpuno protuvoljne tvrdnje, koje su se godinama napuhale u tisku i postale općevažeća istina, onaj tko u ovom momentu ne podržava na sav glas srpske političare i generale – taj je unaprijed sumnjiv.

Generalni štrajk na Kosovu nesumnjivo je upozorenje da albanski narod postoji, zvali ga vi “narodnošću” ili “nacionalnom manjinom”, da drži do svog nacionalnog ponosa i dostojanstva, da brani stečena prava, da mu je strpljenje na izmaku i da je spreman na borbu za obranu tog dostojanstva i prava. To nije borba protiv drugih naroda, pa ni srpskog, već borba za stvarnu ravnopravnost. U toj borbi svi se moraju očitovati. Svaki Srbin koji bude stao iza vojno-policijske represije savezne birokracije ne treba računati na lijepe manire jednog krajnje izoliranog i potisnutog naroda u federaciji južnih Slavena. Represija će biti najbolji način da se u albanskom stanovništvu izazove gnjev, a time Srbima i Crnogorcima na Kosovu život zagorča do kraja. Bit će to poziv na masovni bijeg. Propala birokracija možda samo to i očekuje. Ali odgovornost u tom slučaju za međunacionalni pakao neće biti albanska već koalicijsko – birokratska. Albanski radnik spreman je u svakom srpskom radniku naći druga i prijatelja, ali za one koji u neznanju ili s predumišljajem manipuliraju riječima kao “teror” i “genocid” imat ćemo samo mržnju. U ogromnoj većini kosovski Albanci nisu ni za kakvo odcjepljenje, ali ako mu se brutalnom silom i sistematskim klevetama da do znanja da u jugoslavenskoj federaciji on samo može biti srpski podstanar, onda će on početi tražiti druge putove. Kontrarevolucije na Kosovu nema, ali ako se uvede vojna diktatura albanska omladina će biti gurnuta u gerilu. Terora u pravom smislu riječi nad Srbima nema, ali represijom će se stvoriti uvjeti za rasplamsavanje slijepog individualnog (Keljmendi) ili organiziranog kolektivnog terora poput ‘Mlade Bosne’. I jedni i drugi smatrat će se obveznom žrtvom na putu oslobođenja i ujedinjenja njihovog naroda. Religija je na Kosovu slabijeg utjecaja nego u bilo kom drugom kraju Jugoslavije, međutim ako se zabrane svi pozitivni politički izlazi stvorit će se teren za ‘muslimansku braću’. Albanija nije imperijalistička zemlja, nije satelit bilo kojeg bloka, ne zalaže se ni za kakvo nasilno prekrajanje državnih granica, ali ako se kosovski Albanci nabiju u tjesnac ni njihova braća s one strane granice neće biti ravnodušni. Ma koliko se uzdržavala u međudržavnim pa i ideološkim razmiricama s Jugoslavijom, Albanija će morati reagirati. A pošto je slaba, traži će saveznike tamo gdje je u najmanjem interesu srpskog i albanskog radnika. Ne treba zaboraviti da je kralj Aleksandar odgurnuo demokratu Zogua u ruke Musoliniju.

Nesagledivih posljedica bit će i na unutrašnjem planu. Intervencijom na Kosovu potkopat će se i demoralizirati JNA, koja inače proživljava teška politička iskušenja. O oficirskoj kasti, njenim privilegijama i njenoj metodi rada moglo bi se puno toga reći – a i reći će se – međutim rasturiti JNA u današnjim uvjetima ekonomske propasti i međunacionalnih razmirica znači razbiti Jugoslaviju. To nijedan ozbiljan radnik ili intelektualac ne može priželjkivati. Ali, poslati JNA, koja je stvorena da brani zemlju izvana, da sređuje unutrašnje razmirice vezane u krajnjoj liniji za ustavno-pravne nebuloze kojima manipulira birokracija, to znači gurnuti JNA u katastrofu. Slovenski zahtjev za civilnim služenjem vojnog roka je djetinjast i neprihvatljiv, međutim poslati JNA na Kosovo je tisuću puta opasnije za JNA nego nekoliko spornih napisa iz ‘Mladine’. Ni hrvatski, a još manje slovenski mladići neće podmetati glavu pod kuršume radi srpske kosovske metafizike. Ostaje uglavnom raspaljena srpska omladina da se upotrijebi. Ali, ako ste vi dični srpski patrioti, političari, profesori, novinari i popovi tako sigurni da je sila jedini lijek, onda bi vi svojim odlaskom u prve redove pokazali vaše uvjerenje i poštenje, a ne da šaljete mlade čijim neznanjem i nezadovoljstvom manipulirate. No, unaprijed se možemo kladiti da ćete ostati u pozadini da bodrite, navijate, raspaljujete borbenim govorima sa vaših propovjedaonica, pretvorenih u ratnohuškačke tribine, a da barut nećete omirisati. Niste vi ni prvi ni posljednji koji ćete vatreni patriotizam na riječima zamijeniti mudrim ostajanjem u pozadini.

Stanje je na Kosovu, u to nema nikakve sumnje, krajnje ozbiljno i eksplozivno. U toj barutani dovoljno je da jedan neodgovorni političar ili general baci zapaljeni pikavac. Krajnje je vrijeme da radnička klasa preuzme u svoje ruke sudbinu Jugoslavije i onemogući birokraciju – osuđenu na raspadanje – da cijelu zemlju povuče za sobom u raspad. U tom općem kaosu i raspadu oni gore će ili pobjeći u inozemstvo ili  preokrenuti gunj (reći će da je socijalizam ‘promašio’ i opredijeliti se za antikomunističke ideologije), a oni dolje govoriti da nisu krivi. Radnici, seljaci i omladina ostat će vaditi kestene iz vatre, kao što su činili u toku posljednjeg rata kada ih je propala buržoazija uvela u međunacionalni pokolj. S nacionalističkom vatrom se ne treba igrati ni na Kosovu, ni drugdje. Jer svi znamo da Kosovo nije jedini međunacionalni problem. Sumanuta logika šovinizma vodi u druge razdore. Srbija, koja tvrdi da ima glavne zasluge za stvaranje Jugoslavije 1918. godine, može se pokazati njenim grobarom. Intervencijom na Kosovu neće se uliti povjerenje kod Mađara, Hrvata, Slovenaca i drugih, već naprotiv. Silom se narušeni međunacionalni odnosi ne mogu ublažiti, već naprotiv, razbuktat će se. Albanci se, kao ni Slovenci ne mogu natjerati u formulu “obvezne otadžbine”, a još manje natjerati da vole Srbiju poslije toliko uvreda na njihov račun. Potreban je radikalan i energičan rez, no rez sasvim suprotan onome što ga smišljaju Slobodan Milošević, Raif Dizdarević i Lazar Mojsov.

Prvi, najneposredniji i najpreči korak je da se sa stranica tiska odstrane novinarski lupeži, prije svih Zejnel Zejneli koji iz dana u dan na stranicama ‘Politike’ truje međunacionalne odnose u pravom smislu riječi. Drugi, značajniji, je da se ustavna reforma odloži dok se strasti ne stišaju, dok se ne sprovede prava javna demokratska diskusija (umjesto sadašnje plebiscitarne aklamacije), dok se svi narodi ne konzultiraju, uključujući tu i albanski. Treći je da se vojska i savezna policija povuku u znak popuštanja. Četvrti je da se isfabricirani sudski procesi protiv ‘separatističkih’ i ‘kontrarevolucionarnih’ grupa ponište, a osuđeni puste na slobodu. Peti je da se albanskom narodu dopusti slobodan izbor ljudi koji će ga predstavljati, imati njegovo povjerenje i u njegovo ime govoriti. Za jedinstvo Jugoslavije je važnije da se imaju pravi zastupnici albanskog naroda – makar se sa njima u svemu i ne složili – nego političke marionete koje se postavljaju sa strane i uživaju totalno nepovjerenje u vlastitom narodu. Šesti je da se albanska riječ slobodno čuje u tisku, na televiziji, naročito u Srbiji gdje šovinistička propaganda ima isključivi monopol. Ako je ta ‘srpska demokracija’ tako snažna i uvjerena u svoje pravo, čega bi se imala bojati, ako bi jedan albanski nacionalni odbor iznio stavove svog naroda?

Prema tome, samo demokratsko, a ne vojno rješenje može spasiti jedinstvo Jugoslavije. Starodrevna patrijarhalna mudrost srpskih domaćina je za čitav vijek civiliziranija od tendenciozne, demagoške zahuktale mašinerije propagande birokracije. Ne treba biti ni marksist, ni komunist, ni socijalist pa shvatiti značaj te drevne mudrosti u ovom trenutku. Albanskom narodu se mora prići na ljudski, demokratski, socijalistički način. To je jedini zalog budućnosti, socijalizma i jedinstva Jugoslavije. A, ako većina u Srbiji ostane pri šovinističkoj oholosti, sudi albanskom narodu, a da ga nije ni saslušala, kliče politici sile i podržava svoju birokraciju protiv albanskih radnika i omladine, onda je dužnost svakog komuniste i pobornika socijalizma da stane na stranu slabijeg i potlačenog naroda. Nama je albanski rudar preči i bliži od svakog političara srpske birokracije.

 

Radoslav Pavlović, 1. ožujka 1989.

Izvor: Glas boljševika-lenjinista, br.2 (slike se ne pojavljuju u originalnom izdanju – red.)



[i] Riječ je o postavljanju na čelo pokrajine šefa policije Rahmana Morine, koji je neko vrijeme kasnije preminuo, a njegova supruga Bratislava ”Buba” Morina,  bujna plavokosa Srpkinja, postala istureni pion beogradske šovinističke politike u Prištini, koju  su Albanci zamrzili, a Srbi prezreli.

[ii] U to doba bulevarska beogradska štampa – a nacionalizam pretvara sav tisak u žutu štampu – naveliko je razglabala neku nevjerojatnu priču kako su nekom jadnom Srbinu po imenu Martinović neki tajnoviti albanski osvjetnici iz nacionalističkih pobuda zavlačili pivsku bocu u stražnjicu. Kad bi danas netko podsetio Srbiju na te priče, koje nisu silazile s TV ekrana ili stubaca tiska, svi nacionalisti bi rekli da je to nova kleveta protiv Srbije.

[iii] Osamdesetih godina beogradska  Politika je svakodnevno donosila kratke vijesti o tome kako su manje ili veće grupice mladih Kosovara, često maloljetnih, zbog prostog grafitnog napisa ”Kosovo republika” na zidovima njihovih škola, dobijali po 5, 8 ili dest godina zatvora, po čl. 133 kojim se kažnjava ”kontrarevolucionarna djelatnost”. Od stotina, ako ne i hiljada tih mladih Albanaca srpska vlast je stvorila kasniju UČK (Oslobodilačka vojska Kosova).

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 2.3/5 (45 votes cast)
Živjela borba albanskih radnika i omladine!, 2.3 out of 5 based on 45 ratings

30 Komentari za ovaj post

  1. Pavlusko Kaže:

    Mali privatni fabrikant drvne građe i luksuznog nameštaja, sa proizvodnim pogonima u Francuskoj i u Kovačevcu kod Mladenovca, Radoslav Pavlović, može svoje laži i bajkice prodavati neobaveštenoj omladini, ali ne i nekome ko je iole obavešten o vremenu o kome on govori i o njegovoj ulozi u tom vremenu. Glavni stavovi “njegove” analize o albanskom pitanju samo su prepisani i do zla boga razvodnjeni i “posrbljeni” stavovi i analize upravo prve jugoslovenske trockističke grupe za koju on kao uzgredno laže da se 1989. bila “odavno raspala, već na početku”.

    Pavlović dobro zna da je to notorna laž i da se on svim svojim silama trudio da se ponovo infiltrira u tu jugoslovensku trockističku grupu (kojoj krade i ime “Radnička borba”) koja je jedina javno i odlučno istupala i za bezuslovno priznavanje jugoslovenskim Albancima prava na nacionalno samoopredeljenje do odcepljenja i za odbranu federalne Jugoslavije kao zaustavljenog koraka ka Balkanskoj socijalističkoj federaciji koja je od 1910. do 1948. bila zvanični programski cilj celokupnog balkanskog radničkog pokreta. Inače, Pavlović je jedini bivši član pariške sekcije ilegalne jugoslovenske trockističke grupe koju je Udba (uz saradnju KGB-a) otkrila još 1971. koji sa jugoslovenskom policijom nikada nije imao baš nikakvih problema i koji se sasvim slobodno kretao između Jugoslavije i Francuske u vreme kada je ta policija hapsila i zatvarala sve druge članove grupe i sve koji su sa njima imali ikakve veze – sve koji su joj bili dostupni jer su boravili i delovali u zemlji. Naime, nakon mog hapšenja početkom 1972. i rascepa u pariškoj sekciji grupe koji je isprovocirao upravo Pavlović uz pomoć njegovog policijsko-političkog mentora Balaša Nađa (alias Mišela Varge), par demoralisanih članova pariške sekcije se vratilo u zemlju i otpevalo Titovoj policiji sve što su znali o sastavu grupe i njenom delovanju. Srećom, oni su znali samo imena članova pariške sekcije i samo moje ime od imena članova grupe u zemlji. Sa spiska imena koji je policija tako dobavila Pavlović je bio jedini koga policija navodno nikada nije privela ni na informativni razgovor – mada je itekako znala za njegovo članstvo u toj grupi. Tako policija čuva i štiti samo svoje provokatore.

    Tu prvu jugoslovensku trockističku grupu Radoslav Pavlović je provokatorski pokušavao da razbija već od 1971. i zbog toga je – kao notorni policijski provokator – isključen iz nje 1973. da bi 1989. pokušao da se u nju ponovo provokatorski infiltrira nudeći joj finansijsku i tehničku pomoć i prepisujući i razvodnjavajući njena politička dokumenta, stavove i analize u svom privatnom biltenčiću kojim je bezuspešno pokušao da ponovo prodre u grupu. Kada je s prezirom odbijen, Pavlović je nestao iz svake javne političke delatnosti u zemlji i posvetio se svom privatnom biznisu, da bi se na kratko pojavio u leto 1993. u jednoj tipično provokatorskoj evropskoj “levičarskoj” kampanji “pomoći za BiH i Aliju Izetbegovića” u kojoj su nesrećnog Aliju fantasmogorično izjednačavali sa Largom Kabaljerom, a Alijinu “državu” sa republikanskom Španijom iz 1936. godine. Kada im je ta kampanja – čija centralna parola je bila “ukidanje embarga na oružje i vojna pomoć” imperijalizma Aliji Izetbegoviću – neslavno propala i rakrinkana kao prljava i suluda “leva” politička provokacija USA i evropskih tajnih službi, Radoslav Pavlović se ponovo ućutao na više godina – da bi u poslednjih par godina počeo da po internetu krčmi svoje laži i legende.

    VA:F [1.9.22_1171]
    Rating: +16 (from 30 votes)
  2. Ha Kaže:

    Ovo je odlično. Nadam se da će se Radoslav javiti da odgovori i raskrinka sve prljavo udbaško-cijaško-kagebeovsko djelovanje Pavluška Imširovića 😀

    VA:F [1.9.22_1171]
    Rating: +9 (from 23 votes)
  3. Pavlusko Kaže:

    Radoslava Pavlovića lično znam od pre više od 40 godina i sasvim izvesno znam da on govori i piše isključivo ekavskom inačicom srpsko-hrvatskog jezika. Njegov tekst na ovom sajtu nije prenešen u izvornom obliku nego je “preveden” na hrvatsku inačicu hrvatsko-srpskog jezika. Takvu “prevodilačku” rabotu smatram glupom i bljutavom političkom kapitulacijom pred hrvatskim šovinizmom i doprinosom šovinističkim podelama jugoslovenskih naroda. To “prevodilaštvo” nema apsolutno nikakve lingvističke razloge – dijalekt kojim Pavlović govori i piše je prosečnom gradskom stanovniku Hrvatske mnogo razumljiviji nego što je to nekom “čistokrvno srpskom” Piroćancu ili Vranjancu. Zato bih zamolio uredništvo ovog sajta da mi – ako može – izloži svoje motive za to “prevođenje”. Pavlovićevo objašnjenje njegovih razloga da na to pristane me ne interesuje – dovoljno ga poznajem da bih znao da od njega nije očekivati nikakav pošten odgovor.

    VA:F [1.9.22_1171]
    Rating: +19 (from 33 votes)
  4. Radoslav Pavlović. Kaže:

    Da nisam one 1972.godine bio neposredni svedok gotovo prekonoćnog preobraćanja trockista u najgoru vrstu staljinista, kad su se uz urlanje a kasnije i pesnice kršnih telohranitelja Lambert i Just obrusili na madjarskog revolucionara Balazsa Nagy-a (takodje poznatog kao Mišela Varge), kao i na nas istočno-evropske trockiste (Poljaci, Madjari, Česi i Jugosloveni), koji smo delili njegovo političko neslaganje u vezi raspuštanja Medjunarodnog komiteta, imao bih se čemu načuditi u ovom golom klevetničkom prilogu Pavluška Imširovića. Kleveta da je B .N . agent CIA i KGB isfabrikovana je nekoliko meseci kasnije da bi dala pokriće za ovaj politički obračun, a preneta je na sve nas ipso facto, pa čak i na Špance i Marokance koji su delili naš stav. Sve trockističke organizacije u svetu su odbacile ovu klevetu, a i sam istoričar Pierre Broué kasnije se javno i gorko pokajao, jer je izbačen na isti staljinistički način. Autora « zelene brošure » Stephana Just-a dovršio je na isti način njegov istorijski partner Lambert, pre nego što su svi pomrli u zajedničkom sramu. Gotovo jedini preživeli iz te crne hronike lambertizma je Pavluško Imširović .
    No Pavluško je već odavno poznat na ovim prostorima kao notorni klevetnik. Lambert ga je dizao u visinu jer nije imao boljeg učenika. Svi koji bi mu se našli na putu, s leva ili s desna – Vesna Pešić, Sonja Biserko, Branislav Čanak, Milan Nikolić, Dragomir Olujić… Sve sami strani plaćenici i policijski doušnici, gotovo prijatelji Jovice Stanišića. Ništa drugo nisu govorili ni Miloševićevci ni Šešeljevci, jedino što nisu mešali Stanišića. To je očigledno, ne treba ništa dokazivati, a ni pitati kako to sve Pavluško zna.
    Tako sam se i ja našao na listi, iako sam se s njim družio samo u dva maha po nekoliko meseci, 1970-71., kada smo osnivali prvu trockističku grupu u Parizu, i 1991., kada je nas pet-šest, koje trockista koje levih socijaldemokrata, htelo napraviti neki levi pol okupljanja na beogradskoj političkoj sceni, nazvan “socijalna demokratija”. Nikakva jugoslovenska trockistička grupa to nije bila, ja sam ih napustio kad je jedan moj mali amandman koji je sadržavao reč “radnička klasa” ne samo odbijen od strane socijaldemokrata, što im mnogo ne zameram, nego zato što hazjanin nije dopustio glasanje, iako sam bio u očiglednoj manjini. To je bio siguran znak oportunizma, kad se neko plaši glasanja a vidi da ima većinu! Naši tekstovi su, pak, ostajali na policama, bez ikave javne upotrebe. Pošto meni u politici nikad nije bio cilj da paradiram ili blefiram – medju stolarima i u stolarskoj radionici uvek sam se bolje osećao – posvetio sam se nekim sindikalnim parcijalnim inicijativama. Tad mi nije rečeno da sam isključen još davne 1973.g.(od koga?), godinu dana posle raskida i napuštanja francuske organizacije, kao “notorni provokator”. Ili je to bilo ono staljinističko isključivanje poput Gorkića, dve godine posle njegove smrti? Ako sam isključen kao notorni provokator još davne 1973.g zar Pavluško nije bio obavezan da ostale upozori na provokatora 1991.g? I što je uopšte prihvatio da se vidja s notornim provokatorom u to vreme?
    Ali ako nisam bio smetnja, budući trećerazredni provincijski trockist (kovačevački, zar ne ?) i budući da sam u dva navrata napustio političku aktivnost tokom desetak godina , postao sam mu smetnja onim što sam pisao i zastupao u preostalih dvadeset godina. Mladi nisu tako glupi da bi prazne pretenzije jednog od sedam sekretara svetske revolucije uzeli ozbiljnije od mojih koliko-toliko promišljanih analiza, te poredili. Moj gornji tekst, izdat privatno u nekoliko primeraka, nema nikakvu istorijsku vrednost. U tom obliku on se svakako ne bi nikada mogao pojaviti u Beogradu, kao što nijedan tekst Lenjina protiv rata iz Švajcarske nije video dana u Rusiji do 1917. Ali Lenjin je mogao slobodno da kaze celu istinu o ratu, a to se moralo reći. Ja sam se trudio reći celu istinu o Kosovu i srpskom šovinizmu, a šta bih ja objavio u Beogradu, s kim i na koji način, sasvim je druga tema. Drugove iz Radničke borbe je intrigiralo ono što sam pisao o Šuvaru i Horvatu, budući da su u to doba bili deca. Pristao sam i zbog toga što je politička argumentacija koju sam izneo izdržala ispit vremena bolje nego što sam i sam mogao misliti.
    O samoj sadržini mog teksta nema ni reči. A to da sam ja neke njegove ili kolektivne tekstove iz 1991. godine krao da bi ih još marta 1989. objavio u Parizu, kad ni s njim ni s Beogradom nisam imao nikakve veze, to je malo prenategnuto. Ali i da je to istina, trebalo bi me pohvaliti, a ne kuditi jer sam prepisivanjem, iako “malo razvodnjenim” , širio u suštini dobre ideje. On uvek može ponuditi kopirani original kao dokaz da sam krao. Medjutim, dok sam ja ovo pisao na osnovu čitanja POLITIKE, KNJIZEVNIH NOVINA i zagrebačkog DANASA, on je sedeo u novosadskoj “Samoupravi” zajedno sa Šešeljom. A tu zaista nije imalo šta da se ukrade.

    Kad sam se vratio sa porodicom u Srbiju 1990.g imao sam izvesnu uštedjevinu jer sam sve prodao u Parizu. Pravio sam sebi stolarsku radionicu i ponudio da izdamo zbirku značajnih članaka od Trockoga od oko 150 strana. Platio sam Pavlušku taj prevod nekoliko hiljada franaka, ali korigovani prevod nikad nisam dobio. Knjiga nikad nije izašla.
    Takodje sam ponudio da štampamo brošuru-povelju u spomen prvog nastradalog sindikaliste u Srbiji Radomira Radovića, ali hazjanin je blokirao dokumente i priuštio sebi monopol na memoriju . Kad sam video da je na godišnji pomen Radovićeve smrti doveo notorne nacionaliste i monarhiste, njegove lične prijatelje, Kostu Čavoškog i Nikolu Miloševića, video sam da od brošure nema ništa.
    U tome je bila moja “finansijska i tehnička ponuda” kako bih se “infiltrirao”, ali 1991.godine a ne 1989.g. Olujić o svemu tome može svedočiti, ali i on je na crnoj listi notornih provokatora, tako da čitaocima ne ostaje ništa drugo nego da se hazjaninu poveruje na reč.

    Optužba da sam njemu “ukrao” Radničku borbu i preneo u Hrvatsku je dovoljna za procenu mentalnog ustrojstva uvredjenog trockiste. Taj list postoji već četiri godine, a ja sam ga upoznao tek pre nekoliko meseci. Najpre sam komentarisao neke njihove dokumente u vezi jugoslovenske revolucije i Četvrte internacionale, a onda prilazio sve bliže i postao povremeni saradnik. Ovi mladi ljudi su bez ičije pomoći došli do programa IV internacionale, preveli ga sa engleskog i objavili, iako smo mi stariji već odavno imali dobar prevod s ruskog originala. To je indirektan dokaz da je Četvrta internacionala lambertista, duboko ukopana u političke katakombe – valjda da je ne bi imperijalistički radar locirao – nevidljiva svakom realnom oku već četiri decenije. Zagrepčani nikom ništa nisu ukrali, verovatno su voleli upoznati i beogradske trockiste, ali ih nisu našli. Ovi poslednji, pak, postoje i izgleda već četiri decenije žive i vežbaju se duboko ispod zemlje. Ili je to pak puka uobrazilja njihovog šefa, “veterana IV internacionale”, kako on voli sebi da tepa, jedine pojavne forme “jugoslovenske trockističke grupe” ?

    Meni su i u Srbiji i u Francuskoj tokom devedesetih godina sto puta rekli ono što mi kaže Pavluško, tj. da sam plaćen da vršim stranu propagandu. Kao “srpskom izrodu” trebalo bi mi “utrti seme i pleme”, te prvom prilikom “baciti bombu u kuću”. To je toliko puta ponavljano, i u Srbiji i u Francuskoj, dok sam nakon istrošene uštedjevine morao ponovo u pečalbu po nekoliko meseci godišnje ,da mi se dešavalo da od pečalbarske muke i političkog gneva što raspaljeni šešeljevci nemaju ništa drugo da mi odgovore, umeo da završim: “Pa ako sam plaćeni agent, recite mi bar broj računa da odem i podignem pare da mi se žena ne muči kao čistačica za 40 DM”. Na tim skupovima u Francuskoj, gde je većina bila srcem za Bosnu, ljudi bi tada listom ustajali na noge, vatreno aplaudirali, a šešeljevski provokatori podvijena repa morali napuštati zbor. Zar se od te ljudske topline u borbi protiv fašističkog progona muslimana (bošnjaka) iz njihovih kuća može tražiti veće zadovoljenje?
    Ne, nikakav apstraktni trockist ja nisam bio. Učio sam se na Lenjinu i Tucoviću, a ne na lambertističkim teorijama o “superimperijalizmu”, koji vlada kosmosom, a Slobodan Milošević i Ratko Mladić su samo njegovi slepi izvršitelji. Svetske sile su krive za rat u Jugoslaviji, nisu to Milošević i Mladić. To je najperfidnija “marksistička” odbrana velikosrpske avanture koja je uopšte napisana, a može se videti na blogu Pavluška Imširovića. Tako ispade da su Milošević , Mladić i Jovica Stanišić, Sonja Biserko i Branisalv Čanak, Dragomir Olujić i Radoslav Pavlović… svi redom američki agenti. Ako su NVO u Beogradu strani plaćenici, onda su to i Nataša Kandić i Žene u crnom . A ko je spasao obraz Srbiji ako to nisu ove hrabre žene? Nikakvi trockisti lambertisti se nisu čuli! Oni se čuju samo kad one prve treba da opanjkavaju: sve one rone “krokodilske suze” povodom Srebrenice, kaže on, jer ne znaju ništa o superimperijalizmu, koji tako dobija formu jedne džinovske tajne masonske lože. I to se naziva marksizmom!
    Ono o Aliji Izetbegoviću, Španiji i Kabaljeru jadno je i bedno. Gde je to nadjeno? I u udruženju “Sarajevo” u Parizu, gde sam bio aktivan uz izvestan broj beogradskih i zagrebačkih intelektualaca, demokrata i socijaldemokrata, i u udruženju “Pomoć ženama Srebrenice”, gde sam bio jedan od prvih koji su podržali Sadiju Ombašić, tu običnu nastojnicu zgrade s lavovskim srcem, kao i u kampanji “Workers Aid for Bosnia”, koju su trockisti Engleske, Francuske i Španije vodili na moj predlog, naša politička linija je bila jedna i nepromenljiva: “Za jedinstvenu, nedeljivu, nezavisnu, demokratsku i multietničku Bosnu I Hercegovinu”. Ona ostaje na snazi i danas kao politički cilj. Nema nigde nikakvog navijanja za jednu ili drugu nacionalnu stranku, niti za imperijalizam, koji sam redovno apostrofirao kao saučesnika u cepanju BiH. A kao Srbin nisam krio, niti danas krijem da sam bezgranični poštovalac ljudi kakav je bio Jovan Divjak. Nije na nama Srbima da razglabamo priče o knjizi Alije Izetbegovića, nego da svojim telom ako treba branimo progonjene “muslimane” od srpskih koljača! Kad smo morali stati uz krvoloka Staljina da bi odbranili Sovjetski savez od Hitlera, koji je trockiste ubijao na svakom koraku, zašto ne bismo stali na stranu bošnjačke armije protiv četnika, ustaša i Fikreta Abdića? Osećao sam se beskrajno blažen u sredini takvih karakternih ljudi. Neuporedivo bolje nego u eventualnom društvu lambertista , koji s grčkim sindikalistima u punom jeku bosanskog rata, održavaju balkansku konferenciiju, pozivaju se na ideju balkanske socijalističke federacije, a o ratu koji gori tu, pred njihovim očima, nemaju ni reči. Čak i Proudhon, koji nije hteo da čuje ništa ni o poljskom ili italijanskom nacionalnom ujedinjenju, imao bi više srca za tragediju Bosne.
    Tako, bio ja notorni ili nenotorni provokator, plaćen ili neplaćen, u gotovom ili na ček, naspram četničke, a sada i gepeuovske ideologije, imao sam oduvek jednu istu utehu: bilo šta bilo, moja deca se neće stideti svog oca. A kad je toliko njih nevino stradalo, jedan više ili manje ne znači ništa bitno. Policiju nikada nisam tražio da joj se ispovedam, nikakve podzemne organizacije nisam pravio da bih se imao čega plašiti, kad sam istupao, istupao sam javno i pod svojim imenom, a da bi me ućutkali nikakva policija nije ni potrebna, imaju oni dovoljno fašista i kriminalaca koji se slobodno kreću ulicama. Zar to denunciranje “slobodnog kretanja” Radoslava Pavlovića izmedju Kovačevca i Pariza ne podseća na staljinistički “Proleter” KPJ uoči rata, kada otvoreno kaže policiji da sve te trockističke provokatore, Petka Miletića, Adolfa Muka, Ivu Baljkasa, Labuda Kusovca … treba pohapsiti i žigosati kao izdajnike?

    VA:F [1.9.22_1171]
    Rating: -11 (from 27 votes)
  5. Pavlusko Kaže:

    Uz pisanija davnašnjeg „ex-trockiste“ Radoslava Pavlovića

    Ma koliko Radoslav Pavlović gorko proklinjao Slobodana Miloševića i srpsku šovinističku birokratiju on sam najdirektnije saučestvuje u njenim šovinističkim lažima kada Miloševićevu homogenizaciju te birokratije izjednačava sa “šovinističkom homogenizacijom” cele srpske nacije i smradni šovinistički otrov Miloševićevog lažljivog totalitarnog medijsko-propagandnog aparata izjednačava sa stanjem svesti celokupnogg srpskog naroda, pa time Miloševiću “priznaje” “politički legitimitet” i “opštenarodnu podršku” koje on nikada nije imao, ali je itekako tvrdio da ga ima i svim silama se trudio da stvori makar privid da ga makar malo ima. Pavlovićeve nostalgične pisanije su mu i tada pomagale u stvaranju tog lažnog privida i pomažu mu u tome i danas – 23 godine kasnije.

    Ta Miloševićeva glavna politička laž je potpuno uobičajena i nužna za svakog diktatora nad sopstvenim narodom i potpuno je prirodno to što su monstruoznu laž potpomagali i širili Miloševićevi šovinistički konkurenti iz drugih jugoslovenskih republika – razni šovinizmi se uzajamno podhranjuju i najbolje i najrađe daju jednu drugima šovinističku legitimaciju. Razmahu slovenačkog, hrvatskog i ostalih “antisrpskih” šovinizama itekako je bilo potrebno preuveličavanje snage i uticaja Miloševićevog šovinizma, preuveličavanje koje je bez zazora ceo srpski narod proglašavalo suludo šovinističkim i izjednačavalo ga sa Miloševićem i njegovom birokratijom. Svi ti šovinizmi i danas su na vlasti u svim bivšim jugoslovenskim republikama i jednako se uzajamno podržavaju kao i pre 22 godine, negujući moguće šovinističke klišee, laži i klevete o svim jugoslovenskim narodima kao trajne “zvanične istine” njihovih marionetskih režima.

    Međutim, itekako je neobično i neprirodno kada tu Miloševićevu i uopšte šovinističku osnovnu laž potvrđuju i širi i neko ko sebe naziva njegovim komunističkim političkim protivnikom i koji vatreno osuđuje njegov teror protiv albanskog naroda. A Radoslav Pavlović radi upravo to kada tvrdi da je miloševićevska šovinistička histerija zahvatila celokupan srpski narod – “od neukih masa do akademika” – i da je Miloševiću uspelo da oko sebe homogenizuje celu naciju. Njegova pozicija tako postaje samo kao rukavica izvrnuta pozicija srpskog šovinizma za koji on, u duhu svih naših NVO NATO-pacifista, kaže da mu nisu podlegli samo retki pojedinci u koje – jel’te – spadaju baš on i slična bratija tananog NATO NVO pacifističkog duha. Tu svoju tvrdnju on podkrepljuje svojim ličnim iskustvom sa njegovim “ličnim prijateljima, roditeljima i dragim rođacima” i pozivima na Miloševićevu lažljivu i totalitarnu medijsku propagandnu mašineriju koja je bestidno objavljivala najočiglednije laži o “milionskim” Miloševićevim “narodnim mitinzima” pred Saveznom skupštinom – na prostoru na koji je fizički nemoguće smestiti ni 200.000 ljudi (čak i da ih se nabije 5-6 po kvadratnom metru) i koji je na tim mitinzima bio više nego poluprazan – toliko prazan da su se između redova i grupa njihovih privedenih učesnika bez imalo poteškoća kretali veliki kamioni sa kojih je “patriotima” deljeno “patriotsko okrepljenje” u vidu flaša rakije i sendviča. Takvu “opoziciju” i takve “kritičare” Milošević je mogao samo želeti, hrabriti i negovati.

    Ograničen na tako bedne i lažljive izvore i na sopstvenu kljakavu percepciju stvarne socijalne i političke dinamike srpskog društva, Pavlović ni tada ni 23 godine kasnije uporno ne vidi prozirnost svih tih propagandnih laži o “srpskoj opštenarodnoj podršci Miloševiću”, a pogotovu ne vidi masovni radnički otpor svakom šovinizmu i njegovoj politici u celoj Jugoslaviji, a ponajjači upravo u Srbiji – otpor koji se razvijao ka svejugoslovenskom generalnom štrajku i koji je kulminirao u veličanstvenom jurišu vukovarskih radnika u generalnom štrajku na zgradu Savezne skupštine u Beogradu 5. jula 1989.

    Pavlović o toj veličanstvenoj akciji vukovarskih radnika priča fantasmogorične izmišljotine o “ogromnoj ljubaznosti srbijanske policije” i o “gostoljubivim sendvičima i sokovima” koji su im tobož deljeni od policije pred skupštinom. A zapravo, da nije bilo fontana sa vodoskocima pred zgradom skupštine Vukovarci ne bi imali ni vode za piće i osveženje na tom vrelom julskom danu. Oni su nešto pre podneva pristigli iz Vukovara u Beograd kolonama kamiona i pod policijskom pratnjom provedeni su kroz grad kroz guste policijske kordone do trga pred Saveznom skupštinom koji je bio opasan još gušćim do zuba naoružanim kordonima policije.

    Mnogo više nego samih 5-6 hiljada vukovarskih štrajkača, Miloševićeva vlast se plašila reakcije beogradskih radnika i njihovog priključenja Vukovarcima i sve svoje snage je usmerila na to da spreči svaki kontakt među njima. Vukovarski radnici su istog dana popodne izvršili silovit juriš na zgradu Savezne skupštine, juriš koji je trajao jedva više od minuta i lako i brzo su je osvojili i isterali iz nje kukavno policijsko obezbeđenje koje se nije ni usudilo da im pruži ikakav otpor. Mada su osvojili samo avetinjski praznu zgradu Skupštine, oni su bili sasvim svesni simboličke težine osvajanja zdanja najviše vlasti u državi. Njihova jurišna parola bila je “Skupština je naša!” – naša, radnička a ne njihova birokratska. Nakon nekih sat i po ponovo su iz zgrade skupštine izašli na trg pred njom – zato da bi bili na videlu Beograđanima koje su policijski kordoni držali na rastojanju od njih i koje su Vukovarci pokušavali da agituju da im se priključe. Oni u tom trenutku nisu mogli znati da su sve veće beogradske fabrike i radnička industrijska naselja pod snažnom policijskom blokadom, da se po beogradskim preduzećima hitno isplaćuju plate i povišice i radnicima obećavaju brda i doline da bi ih se sprečilo da se pridruže svojim vukovarskim kolegama.

    A iste večeri – a ne nakon Pavlovićeva izmišljena “dva tjedna” – predstavnici Savezne vlade su vukovarskim štrajkačima ispunili sve njihove zahteve – plate i krediti “Borovu” za održanje proizvodnje i radnih mesta – i oni su se pobednički vratili u Vukovar, još ne znajući da je njihova akcija donela iste takve plodove i beogradskim radnicima i da im je ostala dragocen uzor za to kako se treba boriti za svoja prava protiv šovinističke birokratije. Taj uzor beogradski radnici neće zaboraviti tokom teških narednih ratnih godina i svih tih godina Miloševićev režim ne samo da nije uspevao da uguši štrajkački pokret u Srbiji, nego nije smeo da to čak ni pokuša ozbiljnije. Njegova taktika bila je da prividno stalno udovoljava svim neposrednim štrajkačkim zahtevima i da ih potom stalno iznova obezvređuje galopirajućom inflacijom, a da pere ruke od odgovornosti za rat i prebacuje je na nejaka plaće svoje vojne kamarile u JNA. Njegova glavna pilatovska parola svih tih godina bila je “Srbija nije u ratu” i “Mir nema alternativu”.

    Otpor srpskih radničkih i omladinskih masa Miloševićevoj šovinističkoj birokratiji silovito je eksplodirao najpre u veličanstvenoj masovnoj pobuni 9. marta 1991. i nije ugušen ni jednog trenutka tokom rata. Strah od tog masovnog radničkog otpora bio je (i ostao) zajednički svim rivalskim šovinizmim u Jugoslaviji, svim “nacionalnim” (zapravo šovinističkim) frakcijama jugoslovenske birokratije i te šovinističke frakcije ne prestaju da se lojalno uzajamno pomažu ni jednog jedinog trenutka ni pre ni u vreme ni posle rata kojim su, u ime “nacionalizma”, servilno se povinujući diktatu svetskog imperijalizma pod dominacijom USA, lišile svoje narode svakog nacionalnog suvereniteta i, iz polukolonijalnog položaja u koji su bili dospeli još u Titovoj Jugoslaviji, ih saterali u nakazne kompradorske marionetske torove.

    Kada Miloševićeva policija nije imala snage da uguši tu pobunu 9. marta i kada je njegova vlast počela opasno da se klati, protiv demonstranata su na ulice izvedene tenkovske jedinice JNA – uz saglasnost i odobrenje celokupnog tadašnjeg Predsedništva SFRJ, tj. i svih Miloševićevih rivala u tom Predsedništvu. Ta njihova jednodušna solidarnost sa Miloševićevim režimom protiv srpskih radnika i omladine nije bila nikakva slučajnost ili glupost nego je bila uslovljena njihovom zajedničkom reakcionarnom, antiradničkom i antinarodnom socijalnom i političkom prirodom. Revolucionarno rušenje Miloševića i njegovog birokratskog aparata u Srbiji bilo je direktna pretnja svima njima da će istu takvu sudbinu doživeti i oni u svojim “nacionalnim” birokratskim feudima.

    Tih dana, u nastojanjima da pacifikuje studentsku pobunu koja se nastavila i posle tenkovima zaustavljenog masovnog 9-martovskog ustanka, Milošević je pokušao da inscenira javni susret i “dijalog” sa pažljivo probranim “predstavnicima studenata” u zgradi rektorata Beogradskog univerziteta. No, u situaciji pobune nije bilo lako konferencijsku salu napuniti probranim pouzdanim i lojalnim studentima, pa je tako došlo do “incidenta” koji je poremetio sve Miloševićeve planove da inscenira “dobijanje podrške od beogradskih studenata”. Studenti su ga saleteli tugaljivim pitanjima na koja nadmeni šovinista nije imao odgovor, a jedan od njih je svoje izlaganje poentirao ubitačnom rečenicom: “Miloševiću, dajte ostavku i Tuđman će izgubiti sve!”. Ta rečenica osvanula je u beogradskim medijima, a u nedeljniku “Vreme” čak i preko cele naslovne stranice, i odjeknula je kao bomba pod Miloševićevim nogama. Već i samo njeno objavljivanje bilo je znak teške krize Miloševićeve vlasti i njene krajnje krhkosti. Tada mu je u pomoć priskočio njegov hrvatski analog Franjo Tuđman sa sastankom u Karađorđevu sa koga su zajedno dali umirujuća i uspavljujuća obećanja da će “mirnim i demokratskim putem” rešiti sva sporna pitanja i da ne postoji nikakva ratna opasnost. Tek taj njihov zajednički manevar uspeo je da smiri duhove i da Miloševiću preko neophodno vreme i predah da bi ponovo stabilizovao svoj aparat vlasti i korumpirao kukavnu srbijansku parlamentarnu “demokratsku” opoziciju.

    Ovde je veoma važno napomenuti da su te demonstracije od 9. marta 1991. bile planirane i sazvane kao miran protest protiv Miloševićeve medijsko-propagandne ratno-huškačke i šovinističke mašinerije – pre svega protiv RTS koja je u Srbiji tih dana masovno nazivana “TV Bastiljom”, ali da su, potpuno neočekivano i za same organizatore, spontano prerasle u masovan ustanak protiv Miloševićevog šovinističkog režima u celini. To itekako govori o tadašnjoj masovnoj rasprostranjenosti antiratnog raspoloženja u Srbiji i o širini i dubini svesti srbijanskih radničkih i omaldinskih masa da je Milošević glavni i najopasniji izazivač rata u Jugoslaviji. Isto tako to govori o grotesknosti i reakcionarnosti tvrdnji svih onih, a Radoslav Pavlović je jedan od takvih, koji srpski narod opisuju kao šovinističku divlju rulju Miloševićevih sledbenika, žednu albanske, slovenačke, hrvatske, bošnjačke… krvi i imetka.

    Ta 9.martovska antiratna pobuna radničke i omladinske Srbije je za Miloševića i njegove imperijalističke mentore značila pre svega da treba da ubrzaju pripreme za rat i izazovu i nametnu ga što pre da bi onda njime i razbijanjem Jugoslavije učvrstili i Miloševićev i ostale šovinističke privatizatorske “tranzicione” režime u bivšim jugoslovenskim republikama. Danas već odavno (od kraja 1993) znamo da je CIA u oktobru 1990. dostavila USA predsedniku Bushu ocu tajni izveštaj sa prognozom (čitaj: planom) u kojoj se kaže da će u Jugoslaviji u roku od 18. meseci izbiti rat kojim će ona biti razbijena. No, zbog krize Miloševićevog režima u proleće 1991. i opasnosti da on bude srušen revolucionarnom mobilizacijom, kurs na rat je ubrzan i rokovi su skraćeni – rat je izbio već 26. juna, a signal za njegov početak dao je USA državni sekretar za spoljnu politiku James Beker koji je posetio Miloševića 2. juna i javno izjavio da USA priznaju samo jedinstvenu Jugoslaviju i da će podržati sve napore da se održi njena jedinstvenost. Svakome ko iole ume da politički misli, ta Bekerova izjava bila je dovoljno jasna: ona je značila da USA puštaju Miloševića sa lanca i šalju ga u napad – najpre u fingirani napad na Sloveniju, a potom u krvavi napad na Hrvatsku i njeno komadanje na “nacionalne” bantustane.

    Ako neko i nije već na samo početku uviđao reakcionarni i rđavo prikriveni kolonijalistički karakter tog rata, onda ga je – pod uslovom da nije baš potpuni politički idiot i slepac – morao videti bar iz njegovih posledica po njegovom okončanju – nije to bio nikakav “međunacionalni rat” nego je bio rat velikih imperijalističkih sila i lokalnih mafijaških birokratskih nomenklatura protiv svih naroda bivše Jugoslavije. Glavni dobitnik tog rata je nesumnjivo USA imperijalizam koji je taj rat uspeo da iskoristi za to da sa Balkana potisne evropske imperijalizme i zauzme ga kao svoj imperijalistički protektorat sa koga je nastavio pritiske na evropske imperijalizme i na konstituisanje EU kao luđačke košulje za disciplinovanja i pokorovanje svih evropskih naroda.

    Međutim, samonabeđeni “internacionalista” Radoslav Pavlović ni tada ni posle 23 godine ni jednom jedinom rečju ne pominje tu odlučnu i ključnu ulogu svetskog, a naročito USA imperijalizma u razbijanju Jugoslavije građanskim ratom i u osvajanju Balkana. On je toliko fasciniran Miloševićem i njegovom birokratijom i “nacionalnom homogenizacijom i opštenarodnom podrškom” da mu izmiču iz vida i najočiglednije opštepoznate činjenice o ulozi imperijalizma u ratu protiv Jugoslavije i u njenom razbijanju i kolonizaciji svih njenih naroda. Upravo zbog te neverovatne nacionalne skučenosti njegovog horizonta kojim suvereno i svemoćno demijurški dominiraju Slobodan Milošević i njegova birokratija uz tobože neznatan otpor i jalovi moralni gnev samo “retkih poštenih pojedinaca” njegova pozicija je kao prevrnuta rukavica posuvraćena pozicija srpskog šovinizma koga on pokušava da “urazumi” svojim moralnim propovedima. Ne radi se tu samo o tome da za miša Pavlovića nema strašnije zveri od mačke Miloševića – radi se o nadmenom omalovažavanju i klevetanju celog srpskog naroda koji se tako izjednačava ne samo sa masom od mačke preplašenih miševa, nego se izjednačava sa masom poludelih miševa koji mazohistički slede i obožavaju svoju mačku, a izuzetak je onda tek poneki neadaptirani mišić koji u potaji privatnog biltenčića bez čitalačke publike lije gorke suze nad ludilom svoje sabraće.

    Pavlovićevo potpuno ignorisanje presudne uloge svetskog imperijalizma u jugoslovenskoj krizi i ratu protiv svih jugoslovenskih naroda i njihovoj rekolonizaciji potpuno je u duhu slavne staljinske “teorije socijalizma u jednoj zasebnoj zemlji” po kojoj su i za razvoj i sudbinu i kolonizovanih i okupiranih naroda odgovorne jedino i isključivo unutrašnje snage tog naroda, tj. sam taj narod, a ne njegovi moćni imperijalistički porobljivači.

    Pavlovićevi predlozi mera za rešavanje Kosovskog pitanja 1989. su groteskni i nisu vredni pažnje i iscrpnog komentarisanja. Dovoljno je reći to da je prva mera koju on predlaže – odstranjivanje iz medija šovinističkih huškačkih urednika i novinara. Ne ukidanje političkog i medijskog monopola totalitarne birokratije nego samo smenjivanje njenih urednika i novinara. Isto važi i za njegovu interpretaciju toga “šta hoće kosovski Albanci”. Ni pišljiva boba ne vredi njegovo pozivanje na Dimitrija Tucovića bez analize jugoslovenskih nacionalnih problema u kontekstu bar balkanskih nacionalnih problema i bez perspektive Balkanske socijalističke federacije kao jedinog mogućeg stvarnog rešenja svih nacionalnih pitanja na Balkanu. O tim pitanjima on piše kao neko ko nikada nije imao u rukama Tucovićevu knjigu “Srbija i Albanija”, al eto voli čovek nešto Tucovića kao finog i manjinskog poštenog Srbina.

    Nelegitimno i krajnje neumesno je pozivati se na Tucovića u albanskom pitanju a ne reći makar to da su Tucović i srpska socijaldemokratija jasno i glasno još 1912. godine bacili u lice srpskoj šovinističkoj osvajačkoj buržoaziji da je Kosovo (i ne samo Kosovo, nego i zapadna Makedonija) albanska, a ne srpska teritorija, i da je srpska aneksija Kosova – otimanje tuđe kuće koje će srpski narod kad-tad teško platiti. Pavlović to ni rečju ne pominje – valjda da ne bi baš suviše rasrdio svoje šovinističke prijatelje, roditelje i rođake za koje on kaže da im je taj tekst napisao i razdelio “u znak prkosa i oproštaja” kada je raskinuo sa njima. Pa i nije mu baš mnogo prkosan taj njegov prkos. A pogotovu ne kada je još i “u znak oproštaja”. A i taj njegov “oproštaj” i “raskid” sa prijateljima i rodbinom su bili takvi da je on na očevom placu u Kovačevcu još godinama imao pogone za proizvodnju drvne građe (sušara, pilana, skladišta) i za proizvodnju luksuznog nameštaja od punog drveta sa intarzijama od mermera i živeo s njim u istom dvorištu u domaćinskoj slozi i veselju. Svaka čast i Fati i Tucoviću i potlačenom albanskom narodu i internacionalizmu, al’ biznis je biznis – zar ne?

    P.S: Ovo su tek letimične kritičke beleške o glavnim tezama i stavovima Pavlovićevog teksta. Mlađim čitaocima će verovatno trebati još ne malo obaveštenja i objašnjenja o pitanjima koja dotičem i ja ću im rado odgovoriti na sva njihova pitanja – onoliko koliko mi to dozvole moja znanja, zdravlje i raspoloživo slobodno vreme. Ponešto o tim pitanjima može se naći i u mojim tekstovima na mom blogu na adresi http://www.pavlusko.wordpress.com .
    Na anonimne bedastoće poput one potpisane sa “Ha”, naravno, neću odgovarati niti se obazirati.
    P.P.S. Upravo vidim da se naš mali kapitalista iz Kovačevca baš raskokodakao i da poziva u pomoć i udbaško-NVO-NATO-pacifističke leve i desne “autoritete” tipa Sonje Liht, Vesne Pešić, Sonje Biserko, Branislava Čanka, Milana Nikolića, Dragomira Olujića, Nataše KANDIĆ… i slične srodne mu parazitske i prodane nežne dušice. Potrudiću se da što pre nađem vremena i strpljenja da se pozabavim tim njegovim lažljivim kokodakanjem, a do tada ostavljam samo gornje beleške o njegovim bulažnjenjima o Miloševiću kao svemoćnom ali zlom “voždu zlog naroda”…
    i samo jedno pitanje od koga Pavlović beži baš kao đavo od krsta: kako je bilo moguće to da samo i jedino on od svih članova pariške sekcije jugoslovenske trockističke grupe navodno nije nikada pozvan ni na informativni razgovor u policiju i neometano je putovao između Kovačevca i Pariza, a potpuno se pouzdano zna da je policija imala sva njihova imena, pa i njegovo, i da je sve druge privodila na saslušanja čim bi kročili u zemlju?!
    P.P.S.: Očigledno sam pogrešno povezao i razumeo pojavu imena “Radnička borba” u Hrvatskoj i sad vidim da ga nije Pavlović ukrao nego da je najverovatnije reč o pukoj koincidenciji.
    Pavluško Imširović

    VA:F [1.9.22_1171]
    Rating: +19 (from 31 votes)
  6. Crveni Kaže:

    Gledam ovako sa strane ovu raspravu čije mi se započinjanje na ovom mjestu i u ovom trenutku čini sasvim besmislenim.

    U moru teksta izbačenog u povišnom tonu Pavluška ne mogu ne primjetiti mnoštvo grubih proturječnosti.Prvo za tekst o Kosovu kaže da je posrbljeni plagijat. Odmah iza toga u istom dahu kaže da autor teksta vrijeđa i ponižava srpski narod. Onda je 1974. bio KGB-ovski, CIA/UDBA špijun i provokator i rečeno mu je da će skupo platiti za svoju djelatnost ako netko završi u zatvoru. No 1991. Pavluško opet s njime bez ikakvih problema sjeda za isti stol i zajedno rade na stvaranju nove organizacije.

    Priča o dobrim i revolucionarnim narodnim masama kojima je stran srpski nacionalizam i birokraciji koja ga sama provodi, kao i o svima njima kao nemoćnim lutkama u rukama imperijalističkih sila (koje onda ne treba previše niti kriviti) ipak je teška bajka. Kao što je i u Hrvatskoj u to vrijeme vladala snažna nacionalistička-šovinistička i tuđmanovska histerija u najširim slojevima (koja je išla dotle da se nije moglo pozdravljati sa “zdravo”). Stoga mi izgleda kao da takvi stavovi, pretpostavljam nesvjesno, relativiziraju zlo srpskog nacionalizma i njegovu raširenost u devedesetima.

    VA:F [1.9.22_1171]
    Rating: -13 (from 29 votes)
  7. sulejman nepodobnik Kaže:

    pitanje stoji. zašto ste prevodili tekst sa srpskog na novohrvatski?

    VA:F [1.9.22_1171]
    Rating: -4 (from 18 votes)
  8. Uredništvo Kaže:

    Poštovani druže Pavluško,

    Pitanje jezika korištenog na stranicama Radničke borbe čisto je tehničko pitanje vezano uz uređivačku politiku, a nije vezano uz bilo kakve oblike političke kalkulacije. S obzirom na relativno velik broj priloga, prijevoda i analiza koje primamo od naših suradnika, a koji nisu na standardnom jeziku kojim se govori na teritoriju na kojemu organizacije djeluje, odabrana je opcija po kojoj se koristi konzistentno rješenje korištenja hrvatskog standarda (sto podrazumijeva i modifikaciju priloga na dijalektima).

    U vezi pitanja autorstva prevoditelja dijela tekstova Trockog organizacija će glasati o zahtjevu i nakon rasprave, te kontaktiranja suparničke strane – Radoslava Pavlovića, donijeti odluku vezanu uz to pitanje. O tome ćemo Vas naravno obavijestiti.

    Kao kolektivno tijelo Izvrsni komitet Radničke borbe nema vremena niti mogućnosti da bude sudionik rasprava u komentarima ispod tekstova, a niti bi takva praksa bila politički ozbiljna. Za izjašnjavanje Radničke borbe o bilo kojem pitanju (uključujući i “prevođenje” tekstova na standardni hrvatski jezik, te autorstvo prijevoda) bilo bi normalno uputiti mail s postavljenim pitanjem na službenu adresu elektroničke poste organizacije. Također, budući da se drug Pavluško definira kao pripadnik tradicije Četvrte internacionale bilo bi nam drago da nam se na taj način otvoreno i drugarski javio, te da smo ostvarili komunikaciju i slobodno diskutirali o svim pitanjima, uključujući i ona kod kojih postoje potencijalne nesuglasice. Nažalost, izabrao se drugačiji pristup agresivnog komentiranja ispod tekstova i izricanja konstatacija o RB kao “politički i teorijski nezreloj” prije nego sto su uopće ostvareni bilo kakvi kontakti. Usprkos tome, pozivamo na otvorenu diskusiju navedenim službenim kanalima, na principima drugačijim od dosadašnjih, a izraženim gore.

    Uredništvo web stranice Radničke borbe

    VA:F [1.9.22_1171]
    Rating: -4 (from 26 votes)
  9. Labin Kaže:

    Imsirovic: “Njegov tekst na ovom sajtu nije prenešen u izvornom obliku nego je “preveden” na hrvatsku inačicu hrvatsko-srpskog jezika. Takvu “prevodilačku” rabotu smatram glupom i bljutavom političkom kapitulacijom pred hrvatskim šovinizmom i doprinosom šovinističkim podelama jugoslovenskih naroda. To “prevodilaštvo” nema apsolutno nikakve lingvističke razloge – dijalekt kojim Pavlović govori i piše je prosečnom gradskom stanovniku Hrvatske mnogo razumljiviji nego što je to nekom “čistokrvno srpskom” Piroćancu ili Vranjancu. Zato bih zamolio uredništvo ovog sajta da mi – ako može – izloži svoje motive za to “prevođenje”.”

    In medias res: od kada je lingvisticka opravdanost smatranja ili nesmatranja hrvatskog i srpskog razlicitim jezicima ili inacicama istog jezika kriterij koji odredjuje kojim se jezikom socijalisticka organizacija obraca publici i radnickoj klasi u zemlji u kojoj djeluje? Jesi li ti pijan kad pises te svoje idiotske bljezgarije?

    Da li su ili nisu hrvatski i srpski isti jezik ovdje je posve irelevantno – jedino, sto je relevantno, jest da jezicna varijanta koju sulejman (isto tako ignorantski) naziva “novohrvatskim” (rijec je o uobicajenom hrvatskom knjizevnom standardu kojim se u Hrvatskoj pisalo i govorilo i u vrijeme SFRJ, ni o kakvom “novohrvatskom”) JEZIK KOJI HRVATSKA RADNICKA KLASA SMATRA SVOJIM MATERINJIM JEZIKOM I (S PUNIM PRAVOM) OCEKUJE DA JOJ SE POLITICKE ORGANIZACIJE, KOJE JOJ SE OBRACAJU U VLASTITOJ ZEMLJI, OBRACAJU JEZIKOM KOJI ONA SMATRA SVOJIM. To je jedini i iskljucivi kriterij “jezicne politike” socijalisticke organizacije koja se obraca radnickoj klasi u vlastitoj zemlji. Samo zapjenjeni ultra-lijevi sektas Imsireviceve provenijencije moze to smatrati “koketiranjem s hrvatskim sovinizmom”.

    Da unaprijed preventivno odgovorim na infantilne “argumente” o tome kako je taj hrvatski standard proizvod reakcionarne nacionalisticke politike hrvatskih sovinista: CAK I KADA BI TO BIO SLUCAJ (a ovdje konkretno nije slucaj), AKO JE TAJ PRODUKT REAKCIONARNE NACIONALISTICKE POLITIKE POSTAO ZIVI JEZIK KOJIM HRVATSKA RADNICKA KLASA GOVORI I PISE I KOJI SMATRA SVOJIM JEZIKOM, duznost je socijalisticke organizacije da joj se obraca tim jezikom, a ne jezikom za koji ona smatra da je prema apstraktno lingvistickim kriterijima samo druga inacica tog istog jezika. To isto tako nije pitanje toga, da li hrvatska radnicka klasa “razumije” ili “ne razumije” srpski – najvecim dijelom ga, naravno, razumije. Mi se, medjutim, kao revolucionarno-socijalisticka organizacija koja djeluje u Hrvatskoj, hrvatskoj radnickoj klasi obracamo jezikom koji je njen zivi jezik – bez obzira na njegovo politicko i povijesno porijeklo. A taj jezik je danasnji hrvatski knjizevni standard. I to je sve. Sve ostalo su gluposti zapjenjenih sektasa koji sebe nadmeno smatraju toboznjim “marksisticikm autoritetima”, dok se uokolo razbacuju najvulgarnijim i najplicim ultra-lijevim budalastinama.

    VA:F [1.9.22_1171]
    Rating: 0 (from 14 votes)
  10. Neven Kaže:

    Drug Radoslav Pavlović sastavio je te rane 1989. g. proročki tekst imanentan samo osviještenim ljudima-vizionarima. Tekst je između svih ostalih superiornosti ostao klasno dosljedan i izvorno marksistički profiliran. Moje iskreno štovanje drugu Pavloviću.

    VA:F [1.9.22_1171]
    Rating: 0 (from 10 votes)
  11. Milan Hrast Kaže:

    Činjenica je da se uredništvo izblamiralo prevođenjem, ili eufemistički kazano – prilagođavanjem, Pavlovićevog teksta standardizovanom hrvatskom književnom jeziku (koji nije jednak standardizovanom hrvatskom književnom jeziku u vreme kada je nastajao Pavlovićev tekst, niti je radnička klasa u Hrvatskoj tada, a značajnim delom ni danas, govorila/govori današnji standardizovani hrvatski). Ovo govorim iz ličnog iskustva, jer sam živeo u Hrvatskoj do 1991.
    Slažem se sa konstatacijom da je reč o nedopustivoj kapitulaciji pred šovinizmom. Zagovornici komunističkih ideja ne bi smeli sebi da dozvole ovakvu vrstu kompromiserstva.
    Odgovor uredništva koji sugeriše da je reč o “čisto tehničkom pitanju” predstavlja vrlo loš izgovor.
    Poznati jugoslovenski revolucionarni komunista, Rudolf Hercigonja, 1919. napisao je, i objavio u Zagrebu, znamenitu knjigu o tamnovanju u austro-ugarskim zatvorima (“Lepoglavski vampiri”)na ekavici. Poznati jugoslovenski revolucionarni komunista, August Cesarec, objavljivao je tekstove na ekavici do 1926. Ovo je bio pokušaj jednog dela hrvatskih komunista da dodatno iskažu projugoslovenski stav, iako se takav stav podrazumevao za sve komuniste hrvatskog porekla i bio je, u npr. Cesarčevom slučaju, (uslovno rečeno) izlišan, ipak je reč o zanimljivom istorijskom fenomenu. Da li je Cesarec imao dilemu o razumljivosti tekstova koje je pisao na istočnoj inačici našeg jezika radničkoj klasi u Hrvatskoj?
    Sem toga, mislim da je pravilnije kazati “radnička klasa u Hrvatskoj”, ili “radnička klasa u Srbiji”, nego “hrvatska radnička klasa” ili “srpska radnička klasa”. No, ne želim da iznosim zamerke zbog ovog poslednjeg.
    Činjenica je da do početka 1990-ih u Hrvatskoj bilo potpuno nezamislivo da se tekst objavljen u Beogradu/Srbiji u zagrebačkim medijima prevodi ili prilagođava zapadnoj inačici hrvatsko-srpskog jezika. Ovakva praksa rezultat je nastojanja hrvatskih jezičkih puritanaca (naših ideoloških i političkih protivnika i neprijatelja radničke klase u Hrvatskoj) da nametnu književni standard koji bi se što više razlikovao od istočne inačice hrvatsko-srpskog jezika. Prihvatanje ovakve prakse predstavlja nedopustivo mirenje sa nasleđem 1990-ih. Naravno, svima je jasno da je veći deo uredništva (pogrešno) smatra da bi objavljivanje teksta pisanog na ekavici navodno moglo da uvredi ili odbije deo radničke klase u Hrvatskoj, što je nesumnjivo pogešan stav, koji govori mnogo više o uredništvu nego o radničkoj klasi u Hrvatskoj. Vi kao komunisti svojim primerom treba da otklanjate šovinističke predrasude, a ne da ih reprodukujete, pogotovo ne u vreme kada jača internacionalistička svest u redovima radničke klase širom sveta, pa tako i u Hrvatskoj.

    Kada je reč o Pavlovićevom tekstu, smatram da je redakcija načinila dobar potez objavljivanjem jednog zaboravljenog i zanimljivog teksta. Stavovi (veći deo) koje je izneo autor mogu samo da mu služe na čast (kao što uredništvu može da služi na čast što su objavili ovaj tekst). Tu nemam šta više da dodam.
    Već je neko konstatovao da činjenica da je ovaj tekst sve ove godine ostano nepoznat širem krugu, ne samo čitalaca i zainteresovanih pojedinaca, već i istomišljenicima i sličnomišljenicima, govori pre svega o izolovanosti jugoslovenske trockističke grupe i, nažalost, njenoj političkoj irelevantnosti, kao što je šira javnost ostala neobaveštena o stavovima koje su iznosili pojedini jugoslovenski marksisti-lenjinisti (koje pojedinci olako bagatelišu kao stvarne ili navodne staljiniste), pri čemu napominjem da je opet reč samo o pojedincima, jer je dobar deo ovdašnjih nominalnih ili stvarnih marksista-lenjinista 1990-ih iznosio kriminalne političke stavove, čak iako su neki od njih imali nesumnjiv revolucionarni staž i bogato životno iskustvo.

    Da li je Pavlović saradnik policije? Mislim da je to pitanje sporedno, kada govorimo o istorijskoj i političkoj pozadini ovog teksta, tj. o istorijskoj i političkoj realnosti koju analizira autor.
    Činjenica je da Pavlović nije hapšen početkom 1970-ih, kada su, kako Imširović podseća, pohapšeni svi ostali pripadnici trockističke grupe. Dakle, vrlo je indikativna činjenica da je Pavlović tada izbegao hapšenje. Da li je to dovoljan dokaz da je bio konfident? Razumem Imširovićeve sumnje i pretpostavke.
    Međutim, zašto bi Pavlović nakon 15-godišnjeg (ako sam dobro upamtio) izbivanja iz Jugoslavije došao u zemlju s nekakvim prljavim namerama, u dosluhu ili neposrednoj saradnji sa policijom? Koliko razaznajem iz Imširovićevih komentara, ne postoje nikakvi dokazi da je Pavlović radio za policiju krajem 1980-ih, niti je Imširović, ako sam dobro razumeo, to eksplicitno tvrdio.
    Prava je šteta što organizacija kojoj su krajem 1980-ih pripadali Imširović i Pavlović nije imala veću tekstualnu produkciju (a imali su štampariju pri ruci!). Koliko se može zaključiti iz Imširovićevih komentara nesuglasice u organizaciji i očigledna neozbiljnost pojedinih njenih članova, razlog su za odustajanje od odlične namere o objavljivanju publikacije o Radomiru Radoviću. Ovo je nedopustiv propust, jer Radovićev život zaslužuje da bude dokumentovan, kako bi njegova ličnost bila poznatija mlađoj generaciji. To ste mogli da uradite vi, Imširoviću i Pavloviću, jer to neće uraditi domaća pročetnička istoriografija (Srđan Cvetković i njemu slični). Barem da ste sakupili sećanja na Radovića iz kruga u kom se kretao poslednjih godina života. Nikakva policija nije mogla da vam zabrani da priredite jednu ovakvu publikaciju (govorim o poslednjih 20 godina).
    Sem toga, ne razumem zašto toliko mrzilačkog nagona usmerenog prema idejno bliskom Pavloviću, dok se npr. Nikoli Miloševiću, notornom konzervativcu, bivšem članu SKJ (koji je javno lagao da nije nikad bio član SKJ) odaju počasti kao nekakvom častoljubivom i hrabrom čoveku, iako je poznato da je Milošević 1952. učestvovao u progonu svojih kolega na beogradskom Filozofskom fakultetu, što nije činjeno bez znanja ili podrške političke policije.

    Ukazao bih na izvesne kontradikcije i aistorične stavove u Imširovićevim komentarima.

    “Otpor srpskih radničkih i omladinskih masa Miloševićevoj šovinističkoj birokratiji silovito je eksplodirao najpre u veličanstvenoj masovnoj pobuni 9. marta 1991. i nije ugušen ni jednog trenutka tokom rata.”
    Ovo je nedopustivo romantizovanje protesta buržoaskih i nacionalističkih partija u Srbiji (eksponenata američkog imperijalizma), čijem rukovodstvu nije bilo na kraj pameti da sprečavaju etničke sukobe i raspad zemlje. Većina onih koji su se okupili na ovom protestu nisu to učinili zbog toga jer su smatrali da je Milošević šovinista, a njegovi politički oponenti, eto, nisu. Protest 9. marta 1991. imao je na momente jasnu antihrvatsku i pročetničku konotaciju, od ikonografije do parola koje je skandirala masa. To su činjenice koje ne treba maskirati ili ignorisati u cilju romantizovanja vlastitog učešća na ovom protestu (“masovni ustanak”)koji Imširović neutemeljeno signira kao pokušaj “revolucionarnog rušenja Miloševića i njegovog birokratskog aparata u Srbiji”. Ovo podseća na izvesna romantizovanja događanja od 24. marta 2009. koji su imali jasnu antialbansku, šovinističku konotaciju koju pojedini nadriteoretičari u Beogradu karakterišu kao navodno “buđenje klase”.
    Netačno je, kako Imširović sugeriše, da je protest 9. marta bio “protest protiv Miloševićeve medijsko-propagandne ratno-huškačke i šovinističke mašinerije”, iako je masa koja je protestvovala umnogome bila motivisana uređivačkom politikom medija pod kontrolom Miloševića, ali ova vrsta ogorčenosti podrazumevala je dezavuisanje proklamovanog političkog pluralizma u medijima, a ne indignaciju zbog šovinističke i ratnohuškačke retorike ovih medija. Naravno, ne kažem da u masi protestanata nije bilo značajnijeg broja onih koji su bili motivisani vlastitim otklonom zbog gore navedenog, međutim to svakako nije bila politička linija opozicionih partija. Nažalost, 9. mart 1991, ne možemo okarakterisati kao “antiratnu pobunu radnika i omladine”, već kao neuspeo pokušaj građanskih i pročetničkih partija da dograbe vlast. Da se kojim čudom tako nešto dogodilo, da su pročetničke partije dograbile vlast, da li bi bio izbegnut rat? Mi to ne znamo, ali jedno je sigurno: pročetničke i građanske partije nisu uspele da svrgnu Miloševića jer je on u tom momentu bio isuviše snažna politička figura sa značajnom podrškom u narodu, i nesumnjivom podrškom u vojnom vrhu (iako ova podrška nije bila jednoglasna).

    Kada je reč o Pavlovićevom angažmanu 1990-ih on može biti problematizovan, kao što to Imširović čini, ne bez osnova, iako Pavloviću služi na čast to što je kao osoba srpskog etničkog porekla javno osuđivao velikodržavnu politiku Miloševićevog režima i posledice ove politike, što npr. “častoljubivi i hrabri” Nikola Milošević ili Kosta Čavoški nisu činili, niti im je padalo na pamet da pitaju Imširovića o sudbini koja je zadesila njegove rođake u Bosni.

    Pojedini komentari ispod ovog teksta nisu više vidljivi. Da li je takođe reč o “tehničkom pitanju” ili je neko iz uredništva obrisao ove komentare?

    VA:F [1.9.22_1171]
    Rating: +4 (from 8 votes)
  12. Milan Hrast Kaže:

    Samo da se ispravim, reč je o događajima od 21. februara 2008, a ne 29. marta 2009. (miting “Kosovo je Srbija”).

    VA:F [1.9.22_1171]
    Rating: -1 (from 1 vote)
  13. Labin Kaže:

    Milan Horvat:
    “Činjenica je da se uredništvo izblamiralo prevođenjem, ili eufemistički kazano – prilagođavanjem, Pavlovićevog teksta standardizovanom hrvatskom književnom jeziku (koji nije jednak standardizovanom hrvatskom književnom jeziku u vreme kada je nastajao Pavlovićev tekst, niti je radnička klasa u Hrvatskoj tada, a značajnim delom ni danas, govorila/govori današnji standardizovani hrvatski). Ovo govorim iz ličnog iskustva, jer sam živeo u Hrvatskoj do 1991.”

    I. To jednostavno nije tocno. Danasnji hrvatski knjizevni standard je (gotovo) identican hrvatskom knjizevnom standardu s kraja osamdesetih godina (iznimke postoje, ali nisu dovoljne da bi se moglo govoriti o kvalitativno novom knjizevnom standardu). Usprkos naporu HDZ-ove mafije da u jezicnu upotrebu uvede ustasluke tipa “krugovalnika”, taj je eksperiment neslavno propao i “krugovalnik” i “zadatci” nikada nisu postali dio zivog jezika – i u tisku i u govoru to je danas gotovo nemoguce pronaci (s izuzetkom marginalnih otvoreno proustaskih publikacija).

    II. Ja nisam, sto bi u raspravi koja se tice javno-politicke, a ne privatne sfere, moralo biti samorazumljivo, pisao o hrvatskom knjizevnom standardu kao jeziku hrvatske radnicke klase u smislu jezika kojim ona iskljucivo ili cak pretezito govori privatno ili familijarno – to, naravno, najcesce nije slucaj. Taj knjizevni standard medjutim jest jezik koji ona koristi u javno-politickoj sferi – sindikalni i radnicki proglasi se u Hrvatskoj ne pisu na dijalektima, dakle, niti na kajkavskom niti ikakvskom niti cakavskom niti bilo kojem drugom hrvatskom dijalekatu, nego se pisu jezikom javno-politicke sfere, dakle, jezikom tiska, televizije i javnog govornistva, a to je u Hrvatskoj hrvatski knjizevni standard. Govornici na radnickim skupovima takodjer ne govore svojim lokalnim dijalektima, nego ili knjizevnim standardom ili u najgorem slucaju mjesavinom standarda i lokalnih dijalektalnih elemenata. U tom smislu hrvatski knjizevni standard jest neprikosnoveni javno-politicki jezik hrvatske radnicke klase. Nikome, tko zivi u Hrvatskoj, ne bi palo na pamet smatrati bilo koji od hrvatskih dijalekata jezikom kojim se radnicka klasa sluzbeno koristi u javno-politickoj sferi.

    Nastavak slijedi…

    VA:F [1.9.22_1171]
    Rating: 0 (from 6 votes)
  14. Radoslav Pavlović. Kaže:

    U svojoj čuvenoj knjizi « Zavera jednakih »,koja govori o prvoj komunističkoj organizaciji Gracchusa Babeuf-a, Buonarotti kaže da medju revolucionarima postoje iskreni revolucionari i nitkovi. On je svoj sud doneo nakon rascepa izmedju robespjerista i termidorovaca, a istorija se ponovila rascepom izmedju Staljina i Trockog posle Lenjinove smrti. Nitkovi se dok je Trocki bio živ nisu mogli zvati trockistima, ali kako je vreme prolazilo bilo koji lupež mogao se nazvati trockistom.
    Na skromnim stranicama « Radničke borbe » već desetak dana orgija jedan klevetnik, poznat kao trockist, koji optužuje, sudi i donosi sudska rešenja o jednom drugom trockistu, o kome javnost ne zna mnogo, a koji se pokazao trostrukim agentom CIA, KGB i UDB-e, a da se ne zna zašto nije i četvorostruki, francuski, s obzirom da je od 40 poslednjih godina bar 35 proveo u Francuskoj. Klevete su pomešane s dubokim političkim neslaganjima, pa čak i s privatnom kradjom. Od svega niko ne razume ništa osim jednog, a to je da je jedan od dvojice sasvim sigurno nitkov.
    Dok neka nepristrasna komisija ili otvaranje udbinih arhiva ne budu rekli poslednju reč, i uprkos prijateljskim uveravanjima da se ne obazirem na “lupetanja bolesnog čoveka”, moram demantovati nekoliko najgrubljih laži, da se ne bi pomislilo da ih ćutanjem akreditujem.
    1) U Parizu naša grupa je imala pet članova, a u Beogradu jednog. To da je Pavluško uvek imao neku svoju tajnu organizaciju, paralelnu, podzemnu, treba povezati s njegovim mitomanskim tvrdjenjima da je još leta 1968.g osnovao prvu revolucionarnu radničku partiju u posleratnoj Jugoslaviji, za koju jedini učesnik i svedok nije niko drugo do… sam Pavluško Imširović. O tome bi se i sami udbaši slatko smejali… U Parizu, na predlog Balazsa Nagy-a, koji je upravljao istočno-evropskim radom zajedno s Francuzima, u ime Medjunarodnog komiteta, Pavluško je uz nedvosmislenu saglasnost svih nas izabran za sekretara grupe. Nakon njegovog hapšenja , kao i Jelke Kljajić i Milana Nikolića, koji nisu bili članovi – videti njihova kasnija svedočenja u « Republici » – , izbio je sukob izmedju B.N. i francuskih čelnika. Od Jugoslovena, dvoje je, budući da i nisu bili stvarno trockisti, doživelo demoralizaciju i napustilo pokret. To su oni koji su se vratili i “otpevali”. Ne znam šta su mogli “otpevati”, osim da potvrde članstvo za koje je UDB-a već znala i za šta smo mi takodje znali. Prilikom sukoba, od troje preostalih dvoje su bili na strani B.N. i istočno-evropskog komiteta, od kojih je jedan nešto kasnije takodje napustio politiku, a jedan na strani Lamberta i Justa. Zvali smo ga Bertrand. Da li je on izabrao njihovu stranu iz ubedjenja ili zbog toga što mu je od njihove političke i sindikalne zaštite zavisio boravak u Francuskoj, iz koje je dobio izgon, ja ne znam. Ali nakon raspada grupe i on se “ućutao” i verovatno, kao ni ja, nekoliko dobrih godina nije dolazio u SFRJ, dok se “stvar ne slegne”. Po čemu bih ja morao dokazivati svoju revolucionarnost time što bih se policiji predao u ruke i platio zatvorom, a da to isto ne važi za njegovog druga, koji je izabrao Lamberta i njegov aparat za pokrovitelja?
    2) Ostavši sam od Jugoslovena uz Balazsa Nagy-a, čiji sam i danas prijatelj uprkos njegovim odmaklim godinama – a on je jedini posleratni evropski trockist koji je ikada omirisao barut jedne revolucije – ja sam i sam nekoliko godina kasnije digao ruke od politike. Bar desetak godina! Zašto mi se to ne odbije od četrdesetogodišnjeg “ provokatorskog” staža? Kao i onih kasnijih desetak godina, izmedju 2000. i 2009.g, kada sam se, na neodobravanje “veterana”, “izgubio » iz političkog zivota ? Kako se u tom slučaju i šta može provaljivati?
    3) Pavluška sam sreo prvi put posle zatvora tek 1977.g, jer sve do prethodnog leta 1976.g, kada sam s nekim francuskim prijateljima išao na Jadran, ja u Beograd nisam dolazio još od 1971.g. Prema tome, njegova famozna kafana iz 1974.g u Beogradu liči na “hotel Bristol” u Kopenhagenu iz 1932.g. Jugoslovenska grupa je odavno nestala, UDB-a je završila posao koji su od nje tražili političari, i nikom od nas nije padalo na pamet da ponavljamo slične pokušaje, ni meni ni Pavlušku. Ponudio sam skromnu ličnu drugarsku pomoć, jer nikakvih političkih aktivnosti niti namera nisam imao, a on je uvek bio bez stalnog radnog odnosa. Pričao sam mu s neskrivenim gnevom kako su lambertisti staljinističkim metodama razbili ceo istočno-evropski komitet, on je slušao, nije se izjašnjavao, a kasnije sam shvatio da je lambertistička politička pomoć, finansijski argumentovana , bila u totalnom neskladu s mojim drugarskim detinjastim i sentimentalnim ponudama. Ni on nije ulazio u političke rasprave u vezi sudbine Medjunarodnog komiteta, išao je kraćim putem, onim gde se govori samo o provokaciji i parama, a da se ne smatra nimalo nužnim bilo što dokazati ili dovesti u logičnu vezu. Laž stiče sebi pravo gradjanstva neprekidnim ponavljanjem, to je poznato. Ako niste uvereni da je Radoslav Pavlović višestruki agent provokator posle devet napisa u Radničkoj Borbi, mozda ćete to postati posle desetog ! “Calomniez, calomniez, il en restera toujours quelque chose!”
    4) Od kada sam posle 1977.g jednom godišnje dolazio u poseti bližoj rodbini, a da u Beograd nisam ni navraćao, moj ukupan boravak u glavnom gradu za četrdeset godina mogao bi se svesti na najviše tridesetak dnevnih poseta ! U razdoblju 1990-1999.g, osim pomenutog pokušaja “socijalno demokratskog” formiranja jedne organizacije tokom nekoliko meseci 1991.g, moja aktivnost se svela na povremene posete Miladinu Životiću u Beogradskom krugu, Dimitriji Bajalici u Udruženju Bosanaca i Hercegovaca u Beogradu i sindikatu “Nezavisnost”, na području povezivanja nezavisnih sindikalista bivše Jugoslavije. Dakle, vrlo periferna politička aktivnost, gde nije imao ko da se provaljuje, jer sve je bilo javno i legalno. Daleko od gromoglasnih i samohvalisavih akcija “veterana IV internacionale” u beogradskom političkom podzemlju, a koje se javno nikada nisu čule!
    5) Najgnusnije je što Imširović, koji je samo jedanput bio kod mene u poseti u Kovačevcu 1990.godine – i to sa suprugom Jelkom, danas preminulom, i sinčićem, na šta me je podsetila moja žena – priča o stvarima o kojima je čuo a nikada nije video (“fabrika nameštaja”). Ta radionica od dve stotine kvadratnih metara postoji i danas, a u njoj već petnaest godina mašine rdjaju a na zidovima se hvata paučina. Ja sam svoju “kapitalističku sreću” u propaloj Srbiji morao napustiti da bih se vratio u Francusku, i tamo vratio celu porodicu, već trinaest godina! “Fabrika” je radila tri-četiri godine, a da bih isplatio poreske i socijalne dugove za sebe kao jedinog uposlenog, morao sam već sredinom devedesetih ići u Pariz i raditi na crno. Danas svi četvoro radimo za nadnicu kod gazde, kao stolari ili moleri, tako da smo po poreklu i po sudbini stopostotno radnička porodica. A nas kleveće čovek koji ni jedan jedini dan u životu nije bio ni radnik u fabrici, ni na gradjevini, ni na njivi! Kakav sam ja to internacionalni špijun, uposlen kod najmoćnijih svetskih kuća, a da mu žena ujutru odlazi a uveče se vraća u jednim istim od farbe isflekanim radničkim pantalonima ? Kako Pavluška nije sramota da brukajući moju porodicu bruka u stvari ime porodice Imširović, jer tako mu se zovu deca, a tako se i zvala ta « sitna žena sa velikim srcem », kako su nazivali Jelku Kljajić Imširović, jednu od osnivača udruženja « Žene u crnom » ? Ne znam da li njegovom zdravlju mogu pomoći lekovi koje prima, ali njegovi klevetnički zapenušani izlivi protiv mene zasigurno će doprineti totalnom padu njegovog ugleda, koji je u mladosti s pravom zaslužio.
    Slične legende on priča i u vezi štamparske tehnike : jedan lični kompjuter, prevazidjen za nekoliko godina, i koji je završio na otpadu pre nego što sam naučio njime rukovati, i jedna mašina za fotokopiranje, koju sam dao prosvetnoj grani UGS Nezavisnost i koju je iz Kovačevca u Beograd odneo Nenad Gromović iz Smederevske Palanke, ondašnji sekretar. Očigledno, sve te priče o parama, mašinama i fabrikama služe da negativno odrede lik provokatora. Moje periferne zapise bar neko od mladih istraživača će jednog dana čitati nepristrasnim očima, a na dužoj stazi klevetnici rade u korist oklevetanih, kad zapenušana i lično neobjašnijiva mržnja slegne sama od sebe, pa se ljudi počnu pitati šta je tad i tad rekao ovaj a šta onaj. O originalnom i moćnom marksističkom osvrtu Pavluška Imširovića na kosovsko pitanje, koji sam ja retroaktivno plagirao i « razvodnio », i dalje nema reči. Gde je original ? Od trideset i nekoliko komentara vezanih za moj nekadašnji tekst, nijedan se ne osvrće na samu temu, niko ga ne pobija argumentima, samo se njegov autor nastoji lično diskvalificirati ! Zar oni zaista misle da su ljudi budale i da će ta njihova madjija dugo trajati ?
    6) Ostala je na kraju famozna “kradja » njegovih prevoda. Ja sam celu stvar već objasnio, ali ako treba ponoviću. « Radnička borba » nema ništa s tim, tekstove sam joj ja dao na prilagodbu i objavljivanje. Interesantno u svemu jest činjenica da sam ja podsetio Pavluška na prevode, koje on ranije nije ni pominjao, budući da se s pravom žalio što je moj potpis neopravdano stojao ispod jednog teksta L. Trockog. A reč je o čitavoj zbirci tekstova od oko stotinak stranica. Te prevode nisam ukrao, nego platio « nekoliko hiljada franaka », ( više ne znam da li se radilo o 4000 ili 5000FF, verovatno ova druga cifra, a to je izmedju 600 i 800€), što je bio korektan iznos za mesec ili mesec i po dana rada. Dobio sam polufabrikate, tj. prevode s krupnim propustima. Sve te greške su mogle uz malo dobre volje biti rešene, pa bi knjiga izašla uz ime prevodioca Pavluška Imširovića. Ali hazjanin je više voleo da sabotira čitav poduhvat, nego da vidi knjigu koju samostalno izdaje neki Radoslav Pavlović. Sujeta veterana IV internacionale nije mogla da podnese tako nešto. I prevodi su ostali zatrpani dvadeset godina! Beogradski hazjanin je hteo i slavu i pare, više nego što je i sam Trocki dobio za pisanje tekstova!
    Kako ovde ne istaći bedu takvih pretenzija! Trockisti su decenijama grozničavo prevodili najmanju reč Lenjinovog saborca, anonimno, požrtvovano, jer ovaj je svuda bio proganjan. Wang Fanxi, predratni trockist iz Šangaja, s dva druga je godinama prevodio “Rusku revoluciju” u vreme strašnog terora Čang kaj Šeka, tako što su svakog dana krali pregršt olovnih slova iz štamparije, pa u mračnim podrumima pravili ramove za slogove. Žrtvovali godine, a da nikakve “zasluge” nisu tražili ni od koga! A “veteran” IV internacionale hoće da mu se plati duplo! Kaže da nemam dokaza da sam platio. Tačno, ali ni on nema dokaza da je te stvari preveo. Zašto te tekstove Trockog nije objavio na svom blogu ? Zašto « veteran IV internacionale” nikada nije hteo objaviti program IV internacionale, iako bolje poznaje ruski od mene ? Neka me tera na sud, pa će sudski veštaci ustanoviti istinu. A ako budem izgubio parnicu, platiću nadoknadu s kamatom ! Zar to nije dosta ? Pa on meni natura na nos taj prevod kao što Dobrica Ćosić natura Slovencima dug iz 1918.g kada su ih Srbi “oslobodili” od austrougarskog jarma. Recite, koliko to košta, da platimo i da prekinete s trolanjem !
    A s druge strane, ja mogu otvoreno reći : i da nisam platio, da sam ukrao te prevode, ja bih bio ponosan, jer sam doprineo da se zabranjene reči vodje Oktobra čuju diljem istočne Evrope. Godine 1990. prilikom komemoracije godišnjice ubistva Lava Trockog, koje smo mi trockisti upriličili u Moskvi za vreme Gorbačova, ja sam izdao na ruskom jeziku kolekciju od šest tematskih brošura Lava Trockog, na osnovu ruskog Biltena opozicije, putem fotokopirane redukcije, i sve to smo odneli u Rusiju, umesto da Rusima prodajemo neke lambertističke, pablističke, spartacističke, workers powerovske ili druge Cliffovske varijacije i deformacije Trockijevih ideja. Jedna od tih brošura zvala se « Boljševizam i staljinizam » i trebala je izaći na srpskom prevodu. Sad se zna zašto nije izašla.
    Što se tiče moje « lične » izdavačke delatnosti, ja bih bio najsrećniji da je bilo kakva radnička organizacija postojala u Beogradu i da je ova brošura mogla biti njeno izdanje. Ali višedecenijski rad lambertističkih « krtica », koje su umesto dela Trockoga prodavali svoje gepeuovsko vidjenje trockizma, učinio je da su se podzemni hodnici redom oburvavali, i da se IV internacionala pojavila… u Zagrebu ! Utoliko pre hrvatski drugovi zaslužuju pohvale umesto prekora. Ali oni nisu izgleda razumeli jednu prostu stvar, koja se krije iza zapenušane denuncijacije R. Pavlovića, a to je da su hazjanina trebali pitati za dopust, kao nezaobilaznog političkog mentora. Da bi svoja kukavička jaja posadjivao u gnezdo « Radničke borbe », on je čak i vlastiti blog zapustio ! Zato on nikada nije objavio « Naš i njihov moral » od Trockoga. Tamo se jasno razgraničavaju revolucionarni moral i moral poklonitelja olinjalih pasa!
    Radoslav Pavlović

    VA:F [1.9.22_1171]
    Rating: 0 (from 10 votes)
  15. Milan Hrast Kaže:

    Mnogo toga je jasnije nakon ovog Pavlovićevog odgovora i ubedljive argumentacije iznesene u odgovoru.
    Predlažem uredništvu da Pavlovićev odgovor prevede na standardni hrvatski književni jezik. Šalim se, naravno. Ponavljam: uredništvo zaslužuje pohvale zbog objavljivanja teksta “Živela borba albanskih radnika i omladine!”, jer je na taj način omogućila širem krugu čitalaca da se upozna sa ovom zanimljivom i dobrom analizom.

    VA:F [1.9.22_1171]
    Rating: +1 (from 9 votes)
  16. Labin Kaže:

    Milan Hrast:

    “Poznati jugoslovenski revolucionarni komunista, Rudolf Hercigonja, 1919. napisao je, i objavio u Zagrebu, znamenitu knjigu o tamnovanju u austro-ugarskim zatvorima (“Lepoglavski vampiri”)na ekavici. Poznati jugoslovenski revolucionarni komunista, August Cesarec, objavljivao je tekstove na ekavici do 1926. Ovo je bio pokušaj jednog dela hrvatskih komunista da dodatno iskažu projugoslovenski stav, iako se takav stav podrazumevao za sve komuniste hrvatskog porekla i bio je, u npr. Cesarčevom slučaju, (uslovno rečeno) izlišan, ipak je reč o zanimljivom istorijskom fenomenu. Da li je Cesarec imao dilemu o razumljivosti tekstova koje je pisao na istočnoj inačici našeg jezika radničkoj klasi u Hrvatskoj?”

    2012. nije ni 1919. ni 1926. Mi, ako zelimo stupiti u stvaran i djelatan, a ne puko izvanjski propagandisticki odnos prema hrvatskoj radnickoj klasi, moramo voditi racuna o tome koji jezik ona DANAS smatra svojim jezikom i koji jezik ne samo koristi u javno-politickoj sferi, nego i kojim je jezikom naviknuta da joj se politicke organizacije u vlastitoj zemlji obracaju u toj istoj sferi. Ponavljam opet: I TO NEOVISNO OD TOGA, da li je sama ta navika proizvod reakcionarne politike hrvatskih sovinista. Cak i da jest, mi kao revolucionarno-socijalisticka organizacija ne mozemo hrvatskoj radnickoj klasi nametati jezik mimo onog koji je njen zivi javno-politicki jezik, bez obzira na njegovu povijesnu genezu ili lingvistiku.

    Uzmimo primjer Irske: danas manje od 10% irskog stanovnistva govori izvornim irskim jezikom (izvan skole). Engleski jezik je danas zivi govorni jezik vecine etnickih Iraca, dakle, ziva jezicna realnost koju etnicki Irci, cak i kada ju ne smatraju “svojom”, prihvacaju u svakodnevnoj praksi (i to ne samo privatno, vec i (prije svega) javno-politicki). Ta cinjenica je medjutim ujedno direktan proizvod visestoljetng britanskog imperijalnog silovanja Irske. Da li to znaci, da irske socijalisticke organizacije, koje se obracaju danasnjoj irskoj radnickoj klasi, iz principijelnih razloga svoje publikacije trebaju objavljivati samo na irskom (kojim se svakodnevno koristi 10% irskog stanovnistva), a nikako na engleskom jeziku, kojim se koristi preostalih 90%? Da li, da parafraziram Milana Hrasta, “prihvatanje prakse koristenja engleskog jezika u irskoj javno-politickoj sferi predstavlja nedopustivo mirenje sa nasleđem britanske imperijalne okupacije Irske”? To “nasljedje” je medjutim trenutna ziva jezicna realnost Irske (sto god mi ili irski socijalisti mislili o tome), koja se posve sigurno nece promijeniti time sto ce se irski socijalisti politicki izolirati od irske radnicke klase tiskajuci publikacije na jeziku koji jednostavno vise (kod velike vecine) nije njen zivi jezik. Ako irska radnicka klasa koristi engleski jezik, duznost je socijalistickih organizacija obracati joj se engleskim jezikom, bez obzira na povijesnu genezu cinjenice da je u danasnjoj Irskoj engleski a ne irski vecinski jezik. To ne znaci, da se u konkretnom slucaju Irske te iste organizacije ne bi trebale zauzeti za rehabilitaciju i sirenje irskog jezika. Ali posve sigurno ne tako, da samo na irskom jeziku izdaju publikacije namjenjene publici koja se sluzi engleskim jezikom.

    Opet unaprijed i preventivno: to sto hrvatska radnicka klasa najvecim dijelom RAZUMIJE srpski, dok irska radnicka klasa vecim dijelom NE RAZUMIJE irski, NIJE RELEVANTNO za nas problem – srpski jezik nije nista vise zivi javno-politicki jezik hrvatske radnicke klase nego sto je irski zivi jezik irske radnicke klase, bez obzira na to sto ga u prvom slucaju ista najvecim dijelom razumije.

    Fazit: povijesna geneza, jednako kao ni cisto lingvisticka klasifikacija, nije i ne moze biti kriterij izbora jezika kojim se socijalisticka organizacija obraca radnickoj klasi u vlastitoj zemlji – kriterij tog izbora je ZIVI JAVNO-POLITICKI JEZIK TE KLASE, I TO POSVE NEOVISNO OD TOGA KAKO JE ISTI POVIJESNO-POLITICKI NASTAO ILI KAKO GA KLASIFICIRA LINGVISTIKA.

    VA:F [1.9.22_1171]
    Rating: -4 (from 10 votes)
  17. Milan Hrast Kaže:

    @ Labin

    Izvini, druže, ali ovaj jezički žongleraj ne deluje nimalo ubedljivo. Naročito deplasirano deluje veštačka paralela sa Irskom, pogotovo jer je reč o sasvim različitom istorijskom, lingvističkom i političkom kontekstu. Mislim da nije potrebno obrazlagati do koje mere je kontekst različit…
    Ono što je dodatno neprihvatljivo jeste izvrtanje mojih reči koje se tobož parafraziraju i tako “parafrazirane” stavljaju pod navodnike. To je potpuno besmisleno i ovakav gest mogu bez preterivanja nazvati nekorektnim.
    Da podsetim: parafraza označava prepričavanje svojih ili tuđih tekstova ili govora istog smisla, ali jasnijim rečima. Ovo što si ti demonstrirao nikako ne može biti okarakterisano kao prepričavanje jasnijim rečima već kao namerno izvrtanje koje dodatno podrazumeva potpuno promašenu poentu.
    Pomalo je komična preventivna napomena kojom pokušavaš preduprediti zaključak o očiglednoj kontradikciji u tvom pokušaju da usporediš okolnosti u Hrvatskoj i Irskoj u pogledu jezičke realnosti. Naime, radnička klasa u Hrvatskoj sasvim dobro, ili pak odlično, razume istočnu inačicu našeg zajedničkog jezika (koji možemo zvati raznim imenima, u čemu ne vidim ništa sporno), i zbog toga je besmisleno prevoditi (ili prilagođavati) tekstove pisane na ekavici na standardni književni jeziku u Hrvatskoj.
    Pogotovo jer je ta praksa po prvi put uvedena u Hrvatskoj početkom 1990-ih od strane kriptofašističkih kulturtregera i jezikoslovaca, koji su odreda bili antikomunisti i politički su podržavali (ili su bili njen deo) vladajuću nomenklaturu.
    Pogotovo jer je do početka 1990-ih ovakva praksa u Hrvatskoj bila potpuno nezamisliva, ne zbog nekakvih političkih pritisaka i ograničenja, već zbog očigledne besmislenosti takve prakse.
    Pogotovo jer je takva praksa vrlo retka ili zanemarljivo mala na području Bosne i Hercegovine. Na internetu je upražnjavaju isključivo desničarski i klerikalni portali sa hrvatskim predznakom. Sem toga, takva praksa nije prisutna u Crnoj Gori, iako su crnogorski jezikoslovci i lingvistički puritanci otišli korak dalje sa izmišljanjem dva slova — ali u Crnoj Gori bi se svako nasmejao praksi koju upražnjava jedan levičarski medij u Hrvatskoj (pri čemu niste dosledni, jer bi u tom slučaju morali “prevoditi” sve komentare koji su pisani ekavicom).
    Činjenica je da radnička klasa u Hrvatskoj smatra današnji književni standard u Hrvatskoj svojim jezikom, čak iako koristi lokalizme i nerado koristi određene termine koji su forsirani tokom poslednje dve decenije. Međutim, zašto bi objavljivanje ekavskog teksta predstavljalo “nametanje jezika mimo onog koji je njen zivi javno-politicki jezik”?? Zašto smatrate da će vam radništvo u Hrvatskoj zameriti ako objavite tekst pisan na ekavici od autora koji izvorno koristi ekavicu. Sem toga, određeni broj medija u Hrvatskoj ne koristi ovu praksu. U Hrvatskoj se objavljuju knjige srbijanskih autora bez jezičkog prilagođavanja i prevoda. Da li to znači da radnička klasa u Hrvatskoj ne čita knjige srbijanskih autora? Pojedini važni teorijski i drugi naučni tekstovi, kada je reč o radovima istaknutih marksističkih teoretičara i drugih pisaca, imaju kvalitetnije prevode na ekavici nego na ijekavici (i obrnuto). Da li to znači da treba gubiti vreme u jezičkom prilagođavanju ovih tekstova?

    VA:F [1.9.22_1171]
    Rating: 0 (from 6 votes)
  18. Labin Kaže:

    @Milan Hrast,

    Druze, samo reci da je moja paralela s Irskom umjetna nazalost nije dovoljno. Po cemu je umjetna? Ti kazes da je “reč o sasvim različitom istorijskom, lingvističkom i političkom kontekstu.” To je dijelom istina pri svakoj analogiji. Analogni primjeri nikada nisu identicni, oni uvijek u sebi nuzno sadrze razlike. Samo ja u hrvatskom i irskom primjeru nisam usporedjivao ono sto je razlicito (sto bi bila pogresna analogija), nego ono sto je usporedivo. A usporedivo je sljedece:

    I u Hrvatskoj i u Irskoj radi se o zivim jezicnim realnostima koje su u obje zemlje nastale kao proizvod reakcionarno-sovinistickih politika (u hrvatskom slucaju ukorjenjivanje obicaja prilagodbe ekavice hrvatskom knjizevnom standardu u tisku i na televiziji kao rezultat reakcionarno-sovinisticke politike HDZ-ove mafije i njihovih neoustaskih prirepaka, u irskom slucaju potiskivanje irskog jezika i ukorjenjivanje koristenja engleskog jezika kao rezultat reakcionarno-sovinisticke politike britanskog imperijalizma).

    Medjutim, upravo to je ono sto se ovdje dosada navodilo kao argument protiv prilagodbe tekstova pisanih srpskim jezikom na hrvatski. Ako je u Hrvatskoj prilagodba ekavice hrvatskom knjizevnom standardu kapitulacija pred reakcionarno-sovinistickom politikom hrvatskih sovinista (jer su oni uveli obicaj takve prilagodbe), zasto tiskanje politickih publikacija u Irskoj na engleskom jeziku nije kapitulacija pred reakcionarno-sovinistickom politikom britanskog imperijalizma (jer je britanski imperijalizam uveo obicaj koristenja engleskog jezika)?

    To je ujedno bio smisao moje parafraze tvojih rijeci.

    Opet ponavljam: to sto je npr. ziva jezicna realnost danasnje Irske stara najmanje 100 godina, dok je ziva jezicna realnost danasnje Hrvatske pocela nastajati prije tek 20 godina, nista ne mijenja na cinjenici da su i jedna druga u medjuvremenu fait accompli, sa svim posljedicama koje iz toga proizlaze. To sto u Hrvatskoj svi razumiju srpski jezik, dok u Irskoj samo manjina razumije irski jezik, srpski jezik ne cini nista vise zivim jezikom hrvatske radnicke klase od irskog zivim jezikom irske radnicke klase. To jesu razlike u “istorijskom, lingvističkom i političkom kontekstu”, koje svaka povijesna analogija sa sobom nuzno donosi (jer ne postoje niti mogu postojati povijesne situacije koje su apsolutno identicne), samo te razlike nisu relevantne za ono sto se ovdje usporedjuje.

    “Međutim, zašto bi objavljivanje ekavskog teksta predstavljalo “nametanje jezika mimo onog koji je njen zivi javno-politicki jezik”?? Zašto smatrate da će vam radništvo u Hrvatskoj zameriti ako objavite tekst pisan na ekavici od autora koji izvorno koristi ekavicu.”

    Zato sto ce (ne svo radnistvo, ali njegov dobar dio), to shvatiti kao (njima nerazumljivu) provokaciju, dok ce cak i oni koji to nece odmah shvatiti kao provokaciju biti jednostavno iritirani, zbog sto to u Hrvatskoj u javno-politickoj sferi jednostavno nije obicaj. Politicke organizacije koje djeluju u Hrvatskoj, tisak, televizija, itd. vise, (govorim, opet, o POLITICKIM MEDIJIMA, ne govorim o beletristici, kulturi itd.) ne koriste ekavicu. Sami hrvatski Srbi (barem koliko je meni poznato) u SRH takodjer izvorno nisu govorili ekavicom, vec hrvatskim knjizevnim standardom. Ja sam kao dijete u drugoj polovici osamdesetih ljeta provodio u Lici, u mjestima s ili mijesanim ili vecinski srpskim stanovnistvom (sam sam Hrvat hrvatsko-srpsko-slovenskog porijekla), i nisam kroz te godine cuo jednog jedinog lickog Srbina koji bi govorio ekavicom. Tamo su svi, i Srbi i Hrvati, govorili istom kristalno cistom hrvatskom ijekavskom stokavicom.

    “Sem toga, određeni broj medija u Hrvatskoj ne koristi ovu praksu. U Hrvatskoj se objavljuju knjige srbijanskih autora bez jezičkog prilagođavanja i prevoda. Da li to znači da radnička klasa u Hrvatskoj ne čita knjige srbijanskih autora?”

    To je beletristika i kultura (znanost se, koliko mi je poznato, bez iznimaka objavljuje prilagodjena hrvatskom knjizevnom standardu). Da li hrvatska radnicka klasa cita ili ne cita srpsku beletristiku, nije mi poznato. Ali mi jest poznato, da u javno-politickoj sferi nigdje ne koristi ekavicu niti joj se u toj sferi bilo tko ekavicom obraca.

    “Pojedini važni teorijski i drugi naučni tekstovi, kada je reč o radovima istaknutih marksističkih teoretičara i drugih pisaca, imaju kvalitetnije prevode na ekavici nego na ijekavici (i obrnuto). Da li to znači da treba gubiti vreme u jezičkom prilagođavanju ovih tekstova?”

    Ne, ne znaci. Ali to nije isto pitanje. Mi cemo u slucaju nedostatku hrvatskog ili u slucaju postojanja i dostupnosti znacajno kvalitetnijeg srpskog prijevoda uvijek i bez oklijevanja preporuciti prijevod na ekavici – to ce razumjeti (gotovo) svatko. Ali prijevodi drugih izdavaca (pogotovo ako su nastali u vrijeme SFRJ) nisu isto sto i sama izdanja rb-a danas. Sama izdanja rb-a moraju biti pisana zivim javno-politickim jezikom hrvatske radnicke klase. A to je danasnji hrvatski knjizevni standard.

    VA:F [1.9.22_1171]
    Rating: -3 (from 9 votes)
  19. Drug Kaže:

    Mislim da je stvar veoma jasna – zaista velik broj tekstova, analiza i vijesti na ovoj stranici, štovise originalno na njoj objavljenih (i ovaj tekst je originalno na njoj objavljen, nije preuzet s druge stranice pa zatim prilagođen), bez prilagođavanja bili bi na ekavici ili uglavnom na oblicima različitim od standardnog hrvatskog. Trebalo bi biti jednostavno vidjeti zašto jedna politička organizacija koja se obraća radničkoj klasi u određenoj zemlji ne može dopustiti takvu praksu i mora koristiti konzistentnu praksu prilagodbe službenom standardu koji se jedini govori u javnom prostoru (jer ovo nije niti stranica za umjetničke performanse niti za subjektivne političke dojmove, već glasilo jedne organizacije.) Jezik koji se govori danas U hr u praktično je isti kao i u SFRJ uz iznimku par nepopularnih tuđmanističkih neologizama, koji se uostalom ne koriste na ovoj stranici.

    VA:F [1.9.22_1171]
    Rating: -3 (from 7 votes)
  20. Ivan Kaže:

    Kaže drug Hrast: “Poznati jugoslovenski revolucionarni komunista, Rudolf Hercigonja, 1919. napisao je, i objavio u Zagrebu, znamenitu knjigu o tamnovanju u austro-ugarskim zatvorima (“Lepoglavski vampiri”)na ekavici. Poznati jugoslovenski revolucionarni komunista, August Cesarec, objavljivao je tekstove na ekavici do 1926. Ovo je bio pokušaj jednog dela hrvatskih komunista da dodatno iskažu projugoslovenski stav…”, i zaboravi, baš šteta, da spomene koji su srpski revolucionarni komunisti u to vreme napisali nešto na hrvatskom jeziku. Baš čudno. Baš bi voleo da znam, makar za jednog.

    VA:F [1.9.22_1171]
    Rating: 0 (from 10 votes)
  21. Milan Hrast Kaže:

    @Labin

    Zamislimo sledeću situaciju, zamislimo da narednih godina u Srbiji dođe do formiranja ozbiljnog radničkog/socijalnog pokreta, i zamislimo da predstavnici levičarskih organizacija u Hrvatskoj (npr. Radnička borba) pozovu predstavnike radničkih organizacija iz Srbije da učestvuju na nekakvim javnim skupovima i tome sl. Da li bi predstavnici Radničke borbe u tom slučaju insistirali da se gosti iz Srbije prisutnima obrate na hrvatskom književnom standardu ili bi angažovali prevodioce? Ili bi možda konačno shvatili besmisao prevođenja sa ekavice na ijekavicu?

    Prokomentarisaću tvoj sledeći navod:
    “Zato sto ce (ne svo radnistvo, ali njegov dobar dio), to shvatiti kao (njima nerazumljivu) provokaciju, dok ce cak i oni koji to nece odmah shvatiti kao provokaciju biti jednostavno iritirani, zbog sto to u Hrvatskoj u javno-politickoj sferi jednostavno nije obicaj.”
    Smatram da preteruješ kako bi normalizovao jednu besmislicu. Ne verujem da bi veći deo radništva u Hrvatskoj shvatio kao provokaciju i bio iritiran zbog toga što je jedan levičarski medij obajvio tekst autora iz Srbije na ekavici. Možda je jednom delu radnika u Hrvatskoj nenormalno to što su članovi Radničke borbe ateisti, pa zar to treba da vas natera da odlazite u crkvu i upražnjavate verske rituale?
    Možda bi neko shvatio kao provokaciju da uredništvo objavi neki Cesarčev tekst pisan na ekavici (a podsećam da je Cesarec do 1926. u zagrebačkoj štampi objavljivao tekstove na štokavskoj ekavici), iako ne sumnjam da bi to mnogima bilo simpatično.

    Ako je u Hrvatskoj do pre 20 godina bilo apsolutno normalno da se objavljuju tekstovi utora iz Srbije koji su pisani istočnom varijantom našeg zajedničkog jezika, zašto to danas nije normalno.
    Valjda vam je jasno da onaj deo radništva koji bi bio bog zna kako iritiran zbog toga što se neko usudio da objavi tekst pisan ekavicom, prilično daleko nalazi od pozicija naše ideologije i politike. Nećete pogrešiti ako iritirate šoviniste.

    Da, Srbi u Hrvatskoj najvećim delom govore ijekavicu (sem u krajnjim istočni delovima u Hrvatskoj, ali i tamo većina govori ijekavicu). To je opštepoznato.

    VA:F [1.9.22_1171]
    Rating: 0 (from 6 votes)
  22. Labin Kaže:

    @Milan Hrast

    “Zamislimo sledeću situaciju, zamislimo da narednih godina u Srbiji dođe do formiranja ozbiljnog radničkog/socijalnog pokreta, i zamislimo da predstavnici levičarskih organizacija u Hrvatskoj (npr. Radnička borba) pozovu predstavnike radničkih organizacija iz Srbije da učestvuju na nekakvim javnim skupovima i tome sl. Da li bi predstavnici Radničke borbe u tom slučaju insistirali da se gosti iz Srbije prisutnima obrate na hrvatskom književnom standardu ili bi angažovali prevodioce?”

    Naravno da ne bi inzistirali – isto kao sto to ne bi inzistirali u slucaju gostiju iz Slovenije, Madjarske, Njemacke ili od bilo gdje drugdje. Ali bi njihove tekstove u sluzbenim izdanjima rb-a jednako tako prilagodili hrvatskom jeziku kao sto bi tekstove slovenskih, madjarskih ili njemackih autora preveli na hrvatski jezik. Prevodioc ne bi u tehnickom smislu bio potreban (iako mladji vjerojatno neke stvari vjerojatno i ne bi odmah razumjeli – mislim da podcjenjujes u kolikoj mjeri mladjem dijelu hrvatske radnicke klase (onima rodjenima od otprilike 1985./86. nadalje) srpski jezik vise nije familijaran – isto (i to vjerojatno u jos vecoj mjeri) vrijedi za Srbiju). Uzmimo samo imena mjeseci – u Hrvatskoj svi znaju sto su oktobar, novembar i decembar, jer je rijec o internacionalnim nazivima koji su se etablirali i u srpskom jeziku, ali tko danas u Kragujevcu ili Nisu (a da je mladji od 25-26 godina) zna sto su listopad, studeni i prosinac? Ili kruh? Ili tisak? Ili povijest? To su sve rijeci “endemske” za hrvatski knjizevni standard, i izvan govornog podrucja tog standarda njima se danas vise nitko ne koristi.

    “Ako je u Hrvatskoj do pre 20 godina bilo apsolutno normalno da se objavljuju tekstovi utora iz Srbije koji su pisani istočnom varijantom našeg zajedničkog jezika, zašto to danas nije normalno.”

    To smo, cini mi se, vec apsolvirali – zato sto je u tih dvadeset godina prilagodba tekstova pisanih ekavicom na hrvatski knjizevni standard postala uobicajenom praksom, koja je danas u Hrvatskoj potpuno samorazumljiva, dok praksa koja je bila samorazumljiva do 1990., to danas vise jednostavno nije. Drugim rijecima, ziva jezicna realnost javno-politickog prostora u Hrvatskoj u tom smislu vise nije ista kao ona do doprije 20 godina. I mi moramo o toj promjeni voditi racuna, ako imamo namjeru u javno-politickoj sferi publicirati zivim jezikom te sfere.

    “Valjda vam je jasno da onaj deo radništva koji bi bio bog zna kako iritiran zbog toga što se neko usudio da objavi tekst pisan ekavicom, prilično daleko nalazi od pozicija naše ideologije i politike. Nećete pogrešiti ako iritirate šoviniste.”

    Mislim da to nije ispravna pozicija o tom pitanju. Postoji bitna razlika izmedju iritiranosti radnika koji je iritiran ekavicom zbog toga sto je u medjuvremenu naviknut citati javno-politicke tekstove publicirane u Hrvatskoj na hrvatskom ili zbog toga sto je nekriticki internalizirao “nacionalnu” osjetljivost na razliku izmedju hrvatskog i srpskog jezika, i iritiranosti uvjerenih anti-srpskih sovinista. Mi se ne mozemo politicki izolirati od ovih prvih samo zato sto su internalizirali regresivne reflekse u odnosu prema ekavici, nego im najprije moramo pristupiti jezikom koji oni smatraju svojim, da bi s njima uopce usli u odnos koji nam omogucuje djelatnu i produktivnu, a ne tek puku izvanjsko-propagandisticku kritiku tih refleksa.

    VA:F [1.9.22_1171]
    Rating: -1 (from 9 votes)
  23. Milan Hrast Kaže:

    @ Ivan

    Ne razumem šta hoćeš da kažeš? Da li želiš da dovedeš u pitanje dve istorijske činjenice koje sam naveo? Sem toga, ja nisam tvrdio da su Hercigonja i Cesarec pisali na srpskom jeziku već da su ekavizirali hrvatsko-srpsku ijekavicu, tj. idiom kojim su govorili, što je bio odraz njihovog naglašenog projugoslovenskog stava (što je bilo izlišno, kao što sam napomenuo, ali je fenomenološki zanimljiv podatak) . Da li su pojedini pisci koji su izvorno koristili ekavski idoim pisali na ijekavici – da, jesu. Tu nema ničeg spornog, niti sam ja, kako maliciozno insinuiraš, namerno zaboravio da pomenem ovu činjenicu. Najpoznatiji primer je Vaso Bogdanov, ali on nije bio revolucionar, iako je izvesno vreme bio član KPJ.
    Znači, kad polemišeš/diskutuješ, trudi se da budeš ozbiljan i precizan.

    VA:F [1.9.22_1171]
    Rating: +2 (from 8 votes)
  24. Milan Hrast Kaže:

    @ Labin

    Drago mi je što si prihvatio moju argumentaciju povodom besmisla prevođenja ekavice na ijekavicu (i obratno) u slučaju živog nastupa, neposredne komunikacije/interakcije, itd., jer zaista bi bilo besmisleno da u potencijalnim okolnostima koje sam naveo neko odluči da pred masom prevodi govor jednog ekavca na ijekavicu (i obratno). Mislim, masa bi poludea od smeha : )
    S druge strane, nije mi jasno koliko bi masa u Hrvatskoj razumela obraćanje nekoga iz Mađarske (sem malog broja stanovnika Hrvatske kojima je mađarski maternji jezik)? Zašto ideš iz krajnosti u krajnost? Ipak, ne želim da verujem da si želeo da kažeš kako je stanovnicima Hrvatske istočna inačica našeg zajedničkog jezika podjednako nerazumljiva poput slovenačkog ili, još neverovatnije, poput mađarskog!?

    Citiram: “…ali tko danas u Kragujevcu ili Nisu (a da je mladji od 25-26 godina) zna sto su listopad, studeni i prosinac? Ili kruh? Ili tisak? Ili povijest?”

    Da li si siguran : )) Zaista sam ostao bez teksta…
    Sem toga, zaboravio si da pomeneš i mnoge druge nerazumljive reči hrvatskog idioma poput: snijeg, mlijeko, lijepo, bijelo, itd, itd. — koje je nužno prevoditi zbog neverovatne nerazumljivosti.

    Pazi, mislim da u nedostatku argumenata isuviše potenciraš navodne razlike između dve inačice našeg zajedničkog jezika (kojeg zovemo na 6 načina, što je potpuno ok i u čemu nema ničeg spornog: ja ga zovem srpsko-hrvatski ili hrvatsko-srpski).
    Nikad mi se nije desilo da me neko ne razume u Hrvatskoj (u bilo kom regionu) kada bih govorio ekavski. Molim te da mi veruješ. Sem toga, veruj mi, nikad nisam primetio nekakvu negativnu reakciju ili iritiranost (na kojoj ti insistiraš) kod nepoznatih ljudi hrvatskog porekla kada bih im se obratio na ekavici. To nije samo moje iskustvo…
    Sem toga, nije mi poznato da neko iz Hrvatske (ili BiH ili Crne Gore) morao da koristi prevodioce u Kragujevcu ili Nišu?!!
    Ne razumem zašto insistiraš na praksi koju su nametnuli mračnjaci, uskogrudi malograđanski kultur-rasisti, jezički čistunci i razni drugi neprijatelji radničke klase?
    Ponavljam, prevoditi sa ekavice na ijekavicu (i obrnuto)potpuno je besmisleno. Jednako besmisleno kao prevoditi sa ikavice (npr. govor Dalmatinaca, štokavaca i naročito čakavaca) na ijekavicu ili na hrvatski književni standard.

    VA:F [1.9.22_1171]
    Rating: 0 (from 4 votes)
  25. Drug Kaže:

    Poštovani Milane (i ostali), najprije par konstatacija – molim da ih se ne shvati zlonamjerno nego otvoreno i drugarski.

    Ako se pogledaju komentari ispod teksta vidljivo je kako je broj onih koji se bave temom – albanskim pokretom – zanemariv. Čemu ovoliko zatrpavanje mjesta za raspravu o temi pitanjima koja s njome nisu direktno vezana? U redu je postaviti pitanje ili se i kritički osvrnuti na prilagodbu teksta, ali ulaziti u opširne lingvističke diskusije je sasvim besmisleno. Takve diskusije bi se mogle shvatiti i kao trolanje. Kada bi postojao forum, a nažalost ga nema, onda bi bilo sasvim smisleno otvoriti temu o jezičnim prilagodbama, no ovdje je tema “živjela borba albanskih radnika i omladine”. Niti riječi o temi.

    Moje mišljenje u vezi same prilagodbe, kada se već o tome počelo nadugo i naširoko…Milane, mislim da potpuno brkaš sasvim različite teme – da li su različiti oblici govora međusobno razumljivi i kako treba u službenoj političkoj sferi istupati organizacija koja na određenom teritoriju djeluje. S time je povezano to proširivanje pitanja na pitanje o “prevođenju” govora npr. delegata na nekom kongresu iz Srbije (sasvim je logično da potencijalni aktivisti iz Srbije obračajući se aktivistima iz Hrvatske i predstavljajući antikapitalistički pokret tamo govore srpskim jezikom, kao što je i logično da se u svojim publikacijama i javnim političkim istupima u Srbiji koristiti srpski, a ne hrvatski jezik..i vice versa). Radi se o pitanjima koja su sasvim različita.

    I za kraj nitko nema pravo da nameće bilo kome bilo kakvu unitarizaciju jezika. Također, organizacije se radničkoj klasi na svom teritoriju treba obraćati živim jezikom koji je standard kakav se koristi u javnim istupima.

    Kada bi s druge strane npr. nekakav lokalni ogranak Radničke borbe donio odluku, u skladu s lokalnim prilikama, da svoju lokalnu stranicu/blog uređuje isključivo na čakavskom i na taj način istupa u svojoj sredini nitko ne bi smio imati bilo kakvo pravo da takvu odluku dovodi u pitanje.

    VA:F [1.9.22_1171]
    Rating: -2 (from 6 votes)
  26. Milan Hrast Kaže:

    @ Drug

    Neko je spomenuo “nametanje unitarizacije jezika”??!
    Ne, druže, niko od čitalaca nije insistirao ili predložio da pišete tekstove na ekavici jer bi to bilo komično i samo bi zbunjivalo posetioce vašeg glasila. Pitanje se ticalo besmislenosti prevođenja sa ekavice na ijekavicu i prihvatanja nametnute prakse koju su nametnuli kriptofašisti početkom 1990-ih, što vi reprodukujete. Zar zaista mislite da bi vam neko (sem fašista, desničara) zamerio što objavite poneki tekst na ekavici, pogotovo kada je u pitanju autorski tekst (agencijske vesti možete prilagođavati i usklađivati, ali prevoditi autorske tekstove sa ekavice na ijekavicu, i obratno, potpuno je besmisleno). Tih nekoliko tekstova ne bi nikoga iritirali, pogotovo kada je ovaj tekst u pitanju, jer u ovom tekstu autor jasno osuđuje srpsku hegemoniju na Kosovu tokom 20 veka i osporava teze srpske velikodržavne ideologije i čini jasan otklon u pogledu rasističkog odnosa prema Albancima koji je, nažalost, dominantan u srpskom društvu.
    Zar je jedan takav tekst potrebno “prevesti” da bi ga neko razumeo u Hrvatskoj?!

    Inače, tvoje primedbe u prvom delu komentara su skroz na mestu. Nisam analizirao Pavlovićev tekst jer prihvatam analizu koju je izneo autor.
    Odustajem od daljeg nadgornjavanja. Drugarski pozdrav

    VA:F [1.9.22_1171]
    Rating: +1 (from 3 votes)
  27. Ivan Kaže:

    “ali prevoditi autorske tekstove sa ekavice na ijekavicu, i obratno, potpuno je besmisleno”

    Nije besmisleno, nego je svejedno – jer su hrvatski i srpski, kako ti kažeš, jedan jezik u dvije inačice, što znači da je poptuno svejedno u kojoj je tekst verziji.

    “Tih nekoliko tekstova ne bi nikoga iritirali…”

    A brojevi lota su?

    VA:F [1.9.22_1171]
    Rating: -3 (from 5 votes)
  28. Ivan Kaže:

    “ja nisam tvrdio da su Hercigonja i Cesarec pisali na srpskom jeziku već da su ekavizirali hrvatsko-srpsku ijekavicu”

    Nije govno nego se pas posro.

    “Najpoznatiji primer je Vaso Bogdanov…”

    Cesarec vs. Vaso Bogdanov – kakva usporedba. Predivno.

    VA:F [1.9.22_1171]
    Rating: -3 (from 5 votes)
  29. Milan Hrast Kaže:

    @ Ivan

    Cesarec je bio izuzetna istorijska ličnost, jedno od najznačajnijih imena našeg revolucionarnog pokreta, stoga je neuporediv sa nekakvim Bogdanovom ili Krležom, ako hoćeš. Verujem da su tebi od Cesarca draži Ante Ciliga, Mirko Kus Nikolajev i Milivoj Magdić, trockisti koji su nakon 1941. koristili korienski pravopis kako ne bi uvriedili hrvatsko radništvo. Šalim se, naravno. Nemoj se ljutiti. Pozdrav i tebi.
    Odjavljijem se definitivno.

    VA:F [1.9.22_1171]
    Rating: 0 (from 6 votes)
  30. Clavier Raymond Kaže:

    De nouvelles calomnies policières dans le mouvement ouvrier : les faits

    Le 10 septembre 2012 le site de l’organisation « radnička borba » mettait en ligne un article de Radoslav Pavlović « Vive la lutte des travailleurs et des jeunes albanais! » http://www.radnickaborba.org/2012/09/10/zivjela-borba-albanskih-radnika-i-omladine/
    Le lendemain, Pavluško Imširović est le premier à commenter cet article. D’entrée, il présente Radoslav Pavlović comme un menteur, un intriguant qui essaye de se présenter comme un militant ouvrier alors qu’il n’est, en fait, qu’un petit patron fabriquant des meubles de luxe en France et en Serbie à Kovacevac près de Mladenovac.

    Pavluško Imširović poursuit ainsi : « Pavlović essaye de toutes ses forces de ré-infiltrer le mouvement trotskiste yougoslave … Pavlović est le seul ancien membre de la section parisienne du groupe trotskiste clandestin qui fut découvert par l’UDBA (en collaboration avec le KGB) en 1971 ; il n’a jamais eu aucun problème avec la police yougoslave et il a toujours pu se déplacer librement entre la Yougoslavie et la France même quand la police arrêtait et emprisonnait tous les autres membres du groupe et tous ceux qui ils étaient en contact. En fait, après mon arrestation en 1972 et l’éclatement du groupe de la section parisienne qui fut directement provoqué par Pavlović avec l’aide de « sa » police-politique et de son mentor Balazs Nagy (alias Michel Varga), …, il s’en est retourné au pays pour chanter à la police de Tito tout ce qu’il savait au sujet de la composition du groupe et de ses activités. Heureusement, il ne connaissait que les noms des membres de la section parisienne et que mon nom …. Bien que la police ait une liste de nom, et alors que son appartenance au groupe était connue, Pavlović est le seul à n’avoir jamais été questionné ou poursuivi par la police. C’est ainsi que la police surveille et protège ses indicateurs. »

    Dès le 13 septembre Pavluško Imširović reprend pour la première fois publiquement les calomnies de l’OCI de Lambert-Just-Broué : « Radoslav Pavlović est un envoyé de Balazs Nagy (alias Michel Varga), un provocateur et un agent double de la CIA et le KGB ».
    Le 15 septembre il réitère ses accusations : « Balazs Nagy agent double notoire de la CIA et du KGB ». A nouveau le 15 septembre : « La brochure « Provocation dans IV° Internationale » fournit des preuves irréfutables de la coopération de Balazs Nagy avec la CIA et le KGB ». Et toujours le 15 septembre : « Petit provocateur de la police UDBA, boyscout et pique-assiette de la CIA et du KGB agent de Balazs Nagy, Radoslav Pavlović est un voleur qui effrontément vole ce que d’autres traduisent … »
    Le 19 septembre : « Jusqu’ici, les faits démasquent qu’un seul agent double de la CIA et du KGB – Balázs Nagy – et seulement une petite balance couvée par l’UDBA, Radoslav Pavlović …. ».
    Le 24 septembre : « le vieux provocateur, informateur de la police et voleur, Radoslav Pavlović … »

    Ces calomnies sont dans les commentaires des articles ou dans la communication suivants :
    • « Vive la lutte des travailleurs et des jeunes albanais! » http://www.radnickaborba.org/2012/09/10/zivjela-borba-albanskih-radnika-i-omladine/
    • « Hrvatski “trockisti” sa Udbinim doušnikom zajedno protiv trockizma » (« Les « trotskystes » Croates et l’informateur …. ensembles contre le trotskisme »).
    http://pavlusko.wordpress.com/2012/09/24/hrvatski-trockisti-sa-udbinim-dousnikom-zajedno-protiv-trockizma/
    • « KVAZI TROCKISTI PROTIV PAVLUŠKA IMŠIROVIĆA – Prepiska na hrvatskoj “Radničkoj borbi” » (Des Trotskystes quasiment contre Pavluško Imširović – Communication au sujet du « radnička borba » croate). http://izbris-blog.blogspot.com/2012/09/kvazi-trockisti-protiv-pavluska_24.html).

    Contre les calomnies policières dans le mouvement ouvrier !

    Nous, soussignés, condamnons dans les termes les plus forts possibles les calomnies policières contre le trotskiste serbe Radoslav Pavlović et le trotskyste hongrois Balazs Nagy (Michel Varga), qui ont récemment été publiées par Pavluško Imširović et ont circulé dans les milieux de gauche en Serbie, en Croatie et ailleurs.

    Plus précisément, Imširović a déclaré que Nagy est « un agent double de la CIA et du KGB » et que Pavlović est « un provocateur de la police UDBA » et « un pique-assiette de la CIA et du KGB ».
    Bien que les accusations d’Imširović sont les plus graves qui pourraient être portées contre toute personne impliquée dans le mouvement ouvrier, ni lui, ni personne d’autre, n’a jamais fourni aucune preuve pour les soutenir.

    De telles accusations infondées ont d’abord été portées contre Balazs Nagy et ses camarades au début des années 1970, par l’Organisation communiste internationaliste (OCI) en France, avec qui ils se sont affrontés politiquement. Malgré l’énorme quantité d’informations qui est venu dans le domaine public dans le bloc postsoviétique dans les vingt dernières années sur l’activité de la police contre le mouvement ouvrier, les preuves contre Nagy restent – telles qu’elles étaient dans les années 1970 – inexistantes.

    Cet appel est lancé par des militants ouvriers qui ont milité dans le passé avec Nagy et Pavlović, certains parmi nous ont été victimes de ces calomnies. Les signataires de cet appel, qui partagent ou ne partagent pas aujourd’hui les options politiques de Nagy et de Pavlović, se souviennent combien il était difficile, dans le passé, pour les trotskystes et les autres dissidents de faire face à de telles accusations qui furent au départ lancées par la bureaucratie soviétique ou par différents services de sécurité. Répéter ces accusations aujourd’hui, c’est rendre un très mauvais service aux jeunes générations.

    Nous demandons à tous ceux qui dans le mouvement ouvrier luttent pour un meilleur monde de se joindre à nous en déplorant et condamnant ces calomnies et en appelant Imširović, et ceux qui ont répété ces calomnies, à les retirer, sinon ils avancent sur le terrain du stalinisme, et se situent à l’extérieur du mouvement ouvrier.

    Le 3 mai 2013

    • Clavier Raymond ; Janos Borovi ; Cliff Slaughter; Núria et Jonas Nilsson ; Elise Languin ; Simon Pirani ;

    VA:F [1.9.22_1171]
    Rating: 0 (from 2 votes)

Leave a Reply

Advertise Here

Prijavite se na mailing listu Radničke borbe

Adresa e-pošte

Pogledajte grupu