Prenosimo analizu naših drugova iz Srbije  o kosovskom pitanju, odnosima i interesima vladajućih klasa Srbije, Kosova, SAD-a i Rusije, te najnovijem razvoju događaja vezanom za ovo pitanje od izuzetnog interesa za čitavu regiju. ..

Jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova nije u suprotnosti sa međunarodnim pravom, glasi savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde (MSP). Ovakav ishod procesa, koji je trajao od 1. decembra 2009. do 22. jula 2010, svakako predstavlja poraz spoljne politike srpske buržoazije, koja je još od početka dvadesetog veka u suštini jedna „zavojevačka politika“.

To je izraz koji potiče iz naslova pamfleta velikog socijademokrate Dimitrija Tucovića. Njegova Srbija i Arbanija: jedan prilog kritici zavojevačke politike srpske buržoazije je bila polemika protiv srpskog osvajanja većinsko albanske teritorije tokom balkanskih ratova 1912. i 1913.

Tucović je upozorio da je osvajačkom politikom prema Albaniji, tj. pokušajem da se probije na Jadran, tadašnja srpska buržoazija „prvi put sa lica srpskog naroda skinula veo jedne poštene nacije koja se bori za svoje oslobođenje.“

Rezultat je bio katastrofalan: „Bezgranično neprijateljstvo arbanaskoga naroda prema Srbiji je prvi pozitivan rezultat arbanaske politike srpske vlade. Još opasniji rezultat jest učvršćavanje u Arbaniji dve na zapadnom Balkanu najzainteresovanije velike sile, a ono predstavlja jedno iskustvo više da svako međusobno neprijateljstvo balkanskih naroda koristi samo njihovom zajedničkom neprijatelju.“

Tucović je zaključio: „Zavojevačko držanje Srbije, Grčke i Crne Gore nije moglo sprečiti stvaranje autonomne Arbanije, ali je ona toga najmlađega pigmeja na Balkanu gurnulo da se još pre pojave na svet preda na milost i nemilost Austro-Ugarske i Italije.“

Posledice ovih dešavanja su značile višedecdenijsku borbu između srpskog ili jugoslovenskog nacionalizma s jedne i albanskog nacionalizma s druge strane i, stoga, trajnu nestabilnost na Kosovu u Prvom svetskom ratu, Kraljevini Jugoslaviji, Drugom svetskom ratu i, naposletku, u „socijalističkoj“ Jugloslaviji.

Tucovićeve reči kao da su bile proročanstvo, pogotovo tokom raspada „druge“ Jugoslavije. Velikosrpsko držanje srpskih republičkih vlasti unutar SFRJ tokom osamdesetih godina podstaklo je rast separatističkih pokreta, što je otvorilo vrata imperijalističkoj vojnoj intervenciji protiv srpskih pozicija tokom devedesetih.

Nakon poraza tih godina, srpska politika je nužno promenila svoje metode, ali ne i suštinu. Cilj srpske diplomatije u proteklih deset godina bio je da koristi podele među velikim silama kako bi povratila barem deo pozicija koje je Srbija izgubila tokom decenije raspada Jugoslavije.

To je, u suštini, ojačalo njenu poziciju u zemlji, ali je takođe utemeljilo prisustvo imperijalizma kako u Srbiji, tako i u regionu.

Najbolji dokaz toga unutar zemlje je činjenica da je Srbija prodala svoju naftnu industriju ruskom „Gaspromu“ pod nepovoljnim uslovima kako bi osigurala ruski veto u Savetu bezbodnosti protiv članstva Kosova u Ujedinjenim nacijama, nakon jednostranog proglašenja nezavisnosti u februaru 2008.

Međutim, upravo je povratak Rusije na Balkan, putem energetskih sporazuma i planiranih tokova gasa, bio glavni povod za proglašenje nezavisnosti Kosova pod zaštitom SAD. Miloševićeva represivna politika prema Kosovarima je, da citiramo opet Tucovića, već tokom devedesetih gurnula Prištinu „da se još pre pojave na svet preda na milost i nemilost“ Americi. Povratak Rusije na scenu je, međutim, zapretio mogućom podelom Kosova i gurnuo Prištinu sve dublje u kandže američkog imperijalizma.

Srbija od tada pokušava da iskoristi podelu unutar Evropske unije između većine od sedamnaest zemalja članica, koja je priznala nezavisnost Kosova, i manjine od pet, koja nije, da uspostavi de facto podelu Kosova na albanski jug i srpski sever. Na duži rok, to bi predstavljalo put ka zvaničnoj podeli.

Neko vreme je delovalo da takva politika funkcioniše. Dobar primer je „neutralni“ status EULEX-a. To je značilo da se evropska misija, koja je u krajnjoj instanci predstavljala vlast na Kosovu, nije izjašnjavala po pitanjima, prvo, poštovanja UN rezolucije 1244, koja je garantovala suverenitet Srbije na Kosovu, drugo, po pitanju priznavanja jednostranog proglašenja nezavisnosti.

Održavanje srpskih lokalnih izbora na severnom Kosovu u maju ove godine je, pak, predstavljalo primer održavanja srpskih državnih institucija na teritoriji Kosova pod neutralnim EULEX-om.

Srpska diplomatija je drugim rečima primorala SAD da prihvati da će Kosovo ostati entitet „ograničenog“ suvereniteta. Priština vodi donekle nezavisnu politiku, nadgledana i kontrolisana u krajnjoj instanci od strane institucija velikih sila, ali bez potpune kontrole nad celom svojom teritorijom, bez vojske i bez sedišta u UN.

Pored oslanjanja na Rusiju i manjinu zemalja članica u EU da bi održala svoj uticaj na Kosovu, Srbija je pošla u ofanzivu u Generalnoj skupštini UN.

S obzirom na to da je nezavisno Kosovo u protekle dve godine priznala svega jedna trećina zemalja članica UN (69 od ukupno 192), Beograd je računao sa tim da će pokretanjem procedure o legalnosti jednostranog proglašenja nezavisnosti pred Međunarodnim sudom pravde dobiti presudu u svoju korist.

Sledeći korak je trebalo da bude postavljanje rezolucije u Generalnoj skupšini UN, gde se odluke donose dvotrećinskom većinom, koja bi se na jesen izjasnila protiv suvereniteta Prištine nad Kosovom. Na bazi toga, Beograd je želeo da trajno blokira ambicije Kosova da se pridruži raznim međunarodnim institucijama i ojača srpsku pregovaračku poziciju u eventualnoj podeli Kosova.

Međutim, ova ofanziva je pretrpela ozbiljan poraz kada je MSP presudio u korist Prištine. To ne znači da će se u predvidivoj budućnosti bilo šta suštinski promeniti oko statusa Kosova.

Kosovo ostaje protektorat EU iza kog stoji Vašington. Malo je verovatno da će manjina zemalja članica EU promeniti svoj stav i priznati nezavisnost zbog potencijalnih separatističkih pokreta u njihovim domaćim kontekstima. To znači da će Srbija održati neki manevarski prostor.

Rusija je takođe izjavila da neće menjati svoj glas u Savetu bezbednosti, zato što putem dobrih odnosa sa Srbijom održava energentsku maršutu za transport gasa u EU, kao i prijateljsku vezu sa potencijalno budućom članicom EU.

Situacija na Kosovu sve više liči na situaciju na Kipru, gde već decenijama prednost u podeli tog ostrva oscilira između grčke i turske strane.

Ova presuda će, međutim, produbiti zavisnost Srbije od Rusije. Gubitak pravnog argumenta, koji je do sada bio glavni argument Srbije kod većine zemalja u Generalnoj skupštini UN, znači da će neminovno doći do novog talasa priznavanja Kosova. Pitanje je da li će Srbija skupiti i prostu većinu ako na jesen pokuša da svoju rezoluciju stavi na glasanje.

Istovremeno, ova presuda daje Vašingtonu i Prištini više samopouzdanja da pokušavaju da istisnu Srbiju sa samog Kosova. To znači nastavak tesnog sporazuma između američkog imperijalizma i kosovskih vlasti.

Ništa od ovoga ne doprinosi smanjenju tenzija. Srbija ostaje u zagrljaju ruskog medveda, dok američki orao nastavlja da Prištinu drži u svojim kandžama.

Jedno je, doduše, postalo jasno, budući da su to svi otvoreno i rekli. Niko nije bio spreman da privhati odluku MSP ukoliko ne bi otišla u njihovu korist. Kao što je portparol Bele kuće izjavio pre presude:

„Mi ne verujemo da su proglašenja nezavisnosti pravni činovi čija se legalnost može potvrditi ili poreći od strane međuarodnog suda. Ona su političke činjenice koje se moraju uspostaviti političkim realnostima.“

To je i bila suština odluke MSP. Kako je preneo „Blic“ od 23.07.2010:

„MSP je utvrdio da međunarodno pravo u načelu ne zabranjuje jednostrane deklaracije o nezavisnosti, ne ulazeći u pitanje da li takve deklaracije zatim proizvode državnost.“

To pitanje je očito političko pitanje. Međunarodno pravo je otkriveno kao obična maska. Kao što je Marks u prvom tomu Kapitala napisao: „između dva prava odlučuje sila“.

Dugogodišnja težnja SAD, još od pada Sovjetskog Saveza, jeste upravo da ugrozi pravni sistem u kom državni suverenitet i integritet imaju privilegovanu ulogu u međunarodnom pravu.

Politika humanitarne intervencije, čiji je klasičan izraz bilo bombardovanje Jugoslavije 1999. zbog situacije na Kosovu, osmišljena je, između ostalog, tako da daje za pravo velikim silama da proglase stanje izuzetka na bazi prednosti univerzalnih ljudskih prava nad parcijalnim i isključivim pravima na suverenitet i integritet država u svetskom pravnom sistemu.

Presuda MSP u ovom slučaju priznaje da ne postoji pravni razlog protiv uspostavljanja političkih realnosti putem sile. Dovoljno je prisetiti se ruskog napada na Gruziju oko situacije u Južnoj Osetiji da bi postalo jasno da neće samo SAD imati koristi od ovoga, iako je će Amerikancima kao najjačima ova situacija najviše odgovarati.

To u mnogim delovima sveta, pa i u našem regionu, može da otvori Pandorinu kutiju.

Ipak, nekima u Srbiji i nekima na Kosovu već smeta prisan odnos njihovih vlasti sa imperijalističkim silama.

Pokret Vetevendosje! (Samoopredeljenje!), koji se već duži niz godina bori protiv „neokolonijalnih“ vlasti na Kosovu i koji odbija da prizna autoritet EULEX-a, ponovo se 12. juna našao na meti represije Kosovskih vlasti, kada je policija upala u njihove prostorije u Prištini i uhapsila nekolicinu njihovih aktivista, zajedno sa liderom pokreta Albinom Kurtijem. SAD su Samoopredeljenje označile kao „neprijatelja broj jedan budućnosti Kosova“, a tokom demonstracija 2007. ubijeno je dvoje njihovih aktivista.

Takođe, par dana pre nego što je MSP objavio svoju odluku, na Prištinskom Univerzitetu su izbile demonstracije protiv školarina.

Tamošnji studenti se još uvek pozivaju na Evropu kako bi odbranili svoja prava, ali će ih iskustvo naučiti, kao što je naučilo i mnoge studente u Srbiji, da „bolonja“ i školarine idu ruku pod ruku sa evropskim integracijama – a zajedno smo jači u borbi protiv školarina nego kada smo podeljeni.

Nadajmo se da će se iz takvih shvatanja u više sfera roditi mogućnost da se zajedno borimo za Balkan slobodan od imperijalizma. Jedino tada svaki narod može biti slobodan da u svoje ime odlučuje o svojoj budućnosti.

Mi svakako nemamo želju da održavamo institucije srpskih vlasti na Kosovu i podržavamo svaku inicijativu na Kosovu koja se bori protiv imperijalizma, jer je to jedini put ka istinskom samoopredeljenju.

Marks21, Srbija

www.marks21.info